THE СЛАТИНА TIMES

Дошао ми је до руку редак лист: "Слатина, лист за обнову Слатине и околине". Пре неки дан изашао је трећи, а крајем прошле године први број. Очигледно, учесталост појављивања није одређена. Зависи од новца. Творац "Слатине" верује да ће овај полетарац ојачати ако му "Политика" посвети мало пажње.
Јер, Влада Ђурђевић је дугогодишњи новинар нашег листа, у пензији. Прве текстове почео је да пише давне 1955. године. Тако се круг затворио – тамо где је био почетак. Уосталом, основни мото листа, истакнут у заглављу, гласи: "Човек је дужан своме завичају (Иво Андрић)".

Сведоци смо настајања многих, такозваних престоничких новина које се продају диљем Србије. Ривалство је жестоко. Локална штампа у већини случајева једва даје знаке живота, дочим о сеоској нема ни говора. Није ми познато да још неко село има свој лист, ако не рачунамо повремене публикације. Попут годишњака "Санковић" који издаје Здравко Ранковић из Ваљева.

Зато је појава "Слатине" вредна шире пажње. Судбина овог листа биће лакмус папир на којем ћемо видети може ли у новом времену – када је пресушио доток новца из буџета – опстати један сеоски лист који је, притом, и нестраначки. И иза којег не стоји ниједан "бизнисмен".

Док су локална гласила финансирана из општинских каса – најчешће су била убибоже досадна. Али су зато имала бар по неколико фотографија председника општине, као и обавезан разговор са њим.

Како данас опстати са листом (и то сеоским) а да није чак ни сензационалистички? Влада Ђурђевић, који је уз техничког уредника (Небојша Ристивојевић) све и свја у "Слатини", засад га издржава о свом руву и круву. Од пензије. Формата је А4, на 16 страна, штампа се на Убу и бесплатан је. Реклама је, да се приметити, из броја у број више. Ако их буде више, можда ће опстати. Јер сад је пред банкротом. Ђурђевић је запао у дугове.

"Није добро" – пише Ђурђевић – "што се мало ко интересује за најважније: како створити што боље услове за обнову села. О томе смо у последња два броја писали у више наврата, али од те теме беже сви. Има мишљења из којих би се могло закључити да су предлози добри и корисни, али да времена нису томе наклоњена, да нико неће да ради за некакву општу ствар, да је прошло време ′заједничких акција′, да свако вуче себи итд. (...)

Представници ′велике власти′, оне ′високе власти′ у држави, покрајини, општинама и разним институцијама сличних ′нивоа′ воде жестоке битке за функције, утицај, за велике плате и све остало што уз то иде, а очекују да ′нижа власт′, људи у месним заједницама, дакле, они који би требало да се баве веома сложеним и важним питањима свих средина, раде бесплатно..."

У "отвореном писму" у последњем броју В. Ђурђевић је поименце прозвао упску и слатинску власт наводећи шта су обећали, а шта учинили. Веома бритко и отворено, онако како би и "велике новине" требало.

О чему пише "Слатина"?

Наравно, превагле су завичајне и историјске теме: Слатинци у попису 1862/63; први писани траг о Слатини, Ненадовићи као тамнавски кнезови и тако даље.

Али, борба за читаност и утицај тражи више. Осим веома оштрих и утемељених критика сеоских и општинских власти, ту су и идеје како унапредити живот овог села. Између осталог, оснивање Клуба педесеторице, институције за економску и општу обнову Слатине, а на првој страни најављен је и текст: "Бирати или не бирати ′најбабу′, питање је сад?"

Не знам да ли је то сатира на разне наше изборе лепотица, али и најезде којекаквих кобасицијада, ракијада, борбе петлова, туцања јајима..., али, судећи по тексту – село се ускомешало.

Нарочито када је новинар рекао да би награда могла бити "мерцедес". Свако зграњавање Слатинки у најбољим годинама на идеју да се у лакој одећи појаве на пистама – престало је. Тим пре што је могући организатор у преговорима са певачицом Стојом Новаковић која је постала баба по други пут у 35. години.

Писма читалаца већ су се размахала, а у једном од њих, Снежана Петровић, студент новинарства на београдском ФПН-у, пише: "Текстови које читамо у овом листу потпуно су другачији од оних у листовима које можемо да купимо у трафици, зато што имају душу..."

У маломе се види велико. Све што мучи "Слатину", брига је и великих гласила. Све се врти око новца. Ко те плаћа?

Прави новинари теже да буду плаћеници само једног послодавца.

Тај се зове – Читалац.