Читајмо Растка

Сви причају о реформама – политичког, економског, социјалног, образовног, здравственог система, али највеће реформе потребне су једном другом систему – нама самима. Наш унутрашњи живот толико је осиромашио, срозао се и постао испразан да нам се чини да реформе о којима говоре политичари неће бити довољне. И нећемо се померити с мртве тачке док на том пољу нешто не променимо.

Зато предлажем: откријмо Растка Петровића. Он није био склон манипулацијама, ни у животу, ни у уметности. Песник и приповедач, путописац, бавио се сликарством, ликовном и књижевном критиком, био је дипломата. Као човек ренесансног духа, увек је био у сукобу са малограђанским менталитетом, пречесто се суочавајући с неразумевањем средине. Ипак, делио је судбину свог народа и отаџбине и у најтежим тренуцима. Заједно са измученом српском војском прешао је Албанију 1915, а тада му је било свега 17 година, колико и његовом имењаку, који се у тим годинама замонашио.

И Свети Сава је био Растко док није отишао на Свету Гору. Али, колико год се у бусали прса, далеко смо ми од Светог Саве. Зато, за почетак, читајмо Растка Петровића. Он је волео претхришћанску, паганску Србију. Можда је Растко добар пут за излазак из „кризе вредности”, јер ова наша данашња земља обилује „боговима” и „божанствима”, „златном телади” којој се неуки народ поверава и пред којом се клања.

У Србији, кажу статистичари, постоји милион функционално неписмених. Знају да се потпишу, али не умеју да попуне ниједан формулар. Сиромашнима је лако манипулисати, неписменима још лакше.

Зато читајмо Растка Петровића. Он нам је потребан, нама конзументима таблоида и телевизијских канала на којима се приказују турске псеудоисторијске серије, идиотизовани шоу програми попут „Великог брата” и „Фарме”, нама који слушамо политичаре како са бина узвикују празне пароле о „системским променама”.

Пут од неписмености до Растка дуг је и тежак, али вреди покушати, јер на том путу, као измаглица кад засија сунце, нестаје свака манипулација. То је пут који ослобађа, од неуких прави слободне и одговорне људе. Далек је нама Свети Сава, зато, за почетак, читајмо Растка и његова дела: „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома”, „Откровење”, „Људи говоре”...

Зашто да читамо баш Растка? Зато што представља образовану грађанску Србију, зато што је другачији. Пронађимо Растка у себи, јер „најзад треба говорити слободно и до краја. Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло. Видеће се да та мисао није тако рђава као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах – и да дух из кога је ослобођена не заслужује проклетство”.