Трава која страда

У изборној кампањи Косова готово да нема, али оно је врло присутно у међународној јавности поводом избијања украјинске кризе. Уз замену улога, постало је и предмет надметања, узајамног сумњичења и оптуживања између САД/ЕУ и Русије. Позивом на исто међународно право, једна страна напада оно што је раније бранила а друга брани оно што раније није признавала, доводећи тиме у питање вредност самог права и изазивајући озбиљну забринутост света.

Русија не признаје превратничку владу у Кијеву, има разумевање за демонстрације грађана на Криму и спремна је, ако до тога дође, да им призна право на самоопредељење, односно отцепљење. У одговору на прозивање Запада због нарушавања суверенитета Украјине, председник Путин је подсетио Обаму да је то исто дозвољено косовским Албанцима и неким другим народима, у чему види примену двоструких аршина на исте случајеве.

Врло је интересантно, логично с аспекта њихових интереса али забрињавајуће за нас остале, што су Вашингтон и Москва заменили улоге: Американци се противе сепаратистичким амбицијама Крима које Руси, без обзира на супротне, неуверљиве изјаве – не обесхрабрују. При чему Русија, која брани интегритет и територијалну целовитост Србије и не признаје независност Косова, истовремено, најблаже речено, благонаклоно гледа на проглашење независности Крима (са или без присаједињења Русији). Друга страна подржава и лобира за независност Косова (САД), а позивом на обавезу поштовања суверенитета и територијалног интегритета Украјине оптужује Русију за противречан однос према украјинском случају.

Чињенице и ставови страна у спору и расположење јавности, мање-више су познати, али не и могући исход још слабашног, мада забрињавајућег еха хладног рата, на који нас подсећају потези САД и Русије. Како ће на то утицати ускраћена подршка Кине, на коју је Москва неосновано рачунала, тек ће се видети, посебно на седницама СБ УН.

А Србија? У време кад је хладни рат био глобални, не једном у опасности да се претвори у прави, Србија је у оквиру СФРЈ, захваљујући мудрој политици несврставања, промишљеној спољној политици и способној дипломатији, била безбедна, у условима који су омогућавали свестрани развој. Данас је она у „другој причи”, трава која страда и када се слонови играју по њој.

Овдашњој недовољно обавештеној јавности није познато шта званичници мисле о догађајима у Украјини, евентуалном преливању нестабилности на ове просторе и да ли и шта предузимају у вези с могућим угрожавањем наших интереса за очување мира и стабилности у региону, добрих односа и сарадње са свим актерима украјинске кризе. У изборној трци за гласове, политичари се чувају и самог дотицања украјинске кризе, осим за ружна, међусобна обрачунавања.

У томе им помаже и део медија који недовољно уравнотежено сервира изворне информације, остављајући утисак о наклоњености једној – руској страни. Посебно, после уверавања амбасадора Чепурина да Русија подржава оправдане захтеве Кримљана, што не значи да ће променити став непризнавања Косова. Штета је што Министарство спољних послова пропушта да својим проценама тока и изгледима за решење кризе и положаја Србије обавести грађане и тиме неутралише опасне популистичке изјаве политичара.

Дипломата у пензији