Обрачун са варварима у нама

Израелски песник светског реномеа Амир Ор, чија је поезија преведена на више од тридесет језика, поново је гост Београда. Он је први гост Српског ПЕН центра у оквиру програма „Светска књижевност у Србији”.

Поред тога што је издавачка кућа „Архипелаг” објавила и друго издање из избора његове поезије „Похара”, у преводу Виде Огњеновић и Давида Албахарија, овога пута Амир Ор представљен је Београђанима и као уметнички фотограф.

У сали „Американа” Дома омладине отворена је његова изложба фотографија „Видљиво и невидљиво” – од Родоса до Естоније, од Кине до Никарагве, од Македоније до Француске, од Кипра до Београда. Када говори о фотографији, Ор себе представља као ловца који трага за значењима изван појавног, али у поезији себе често види као уловљеног.

Ор је и преводилац са старогрчког, предавао је у Јерусалиму старогрчку религију, а поезију је предавао на универзитетима у Израелу, Великој Британији у Јапану. Поред осталог, добитник је Премијерове награде за поезију, Бернштајнове награде и Фулбрајтове стипендије.

Сматра да људи данас живе удобно, али да их капиталистички систем принуђује да мало мисле, мање читају, и да тиме буду неслободни… О једној посебној поетској школи, о путовањима и стварању разговарамо са Амиром Ором.

Са којој идејом сте 1993. године основали арапско-хебрејску школу поезије „Хеликон”?

Реч је о неполитичкој институцији, у којој сам подучавао искључиво поезију, њене основе и превођење. Годишње је било бирано шеснаест полазника, између којих је стварана блиска комуникација. Кроз разговоре о међусобном превођењу поезије, неизбежан је био и дијалог о израелско-палестинским односима. А када преводите нечије стваралаштво, морате да будете тај „други”, да пишете његове песме као да су ваше. Један од полазника писао је о служењу у војсци, други о искуству у избегличком кампу у Наблусу. Било је и коментара: „Зар нас овако видите, зар су вас тако учили?” И баш због тога што су људи суштински избегавали политички говор, били су у могућности да критикују политику. Питали су ме зашто не причамо о израелско-палестинским сукобима. Одговарао сам да покушавамо да будемо разумни, да се уздигнемо изнад конфликата, и да будемо песници и људи пре свега, без националне етикете.

Какве су биле реакције политичара са обе стране када је реч о овој школи?

Политичари су је игнорисали у великој мери. Због тога што су имали користи од сукоба, важна им је била стална преокупација израелско-палестинским конфликтом. Ако људи почну да мисле о другим стварима, бољој здравственој заштити, уметности, школовању, сви ти проблеми одједном намећу решавање. И зато је лакше рећи свом народу: „Хајде да сада не размишљамо о овим глупостима, имамо сукоб!” Тако је школа и била затворена после осам година, и иако је професионално била успешна, није више имала фондове који би је подржали. Иако је у почетку била само хебрејска, после учешћа и арапске стране и после осам година, схватио сам да сам започео револуцију. Полазници су после завршеног курса одлазили даље и ширили исте идеје, оснивали своје центре, осећали да могу да се одупру изазову стварности. Онда је све било пресечено.

Када сте писали песму „Варвари”, на кога сте мислили?

Када сам био на једном књижевном фестивалу у Кини, забранили су ми да прочитам ову песму. И када сам био у турском делу Кипра, појединци су били убеђени да говорим о њима. Ипак, почнимо од себе. И сам имам варваре са којима морам да се изборим, свако од нас их има. А када се позабавимо сопственим варварима, решићемо се и оних у друштву.

Кажете да људи данас имају све мање времена за читање, уметност, поезију. Да ли поезија треба да се преображава и сама, у складу са таквим променама у друштву, или да остане верна себи?

Ако игноришемо чињеницу да поезију стварају одређене личности, поезија је глас у општем друштвеном дијалогу. Ако би се уметност подредила правилима забаве, била би убијена. Због тога што је уметност одувек била побуњеничка на неки начин, чак и најбезначајнији поетски глас ствара нову стварност, алтернативну реалност, нешто што раније није постојало. У том смислу, реч је о малој револуцији. То је стваралачка револуција. Песници и уметници непријатељи су владајуће класе, а субверзивно је терати људе да мисле.

Путујете свуда по свету, али на који начин вас је одредио родни град Тел Авив?

Предели Тел Авива у мојим су песмама, то је живописни, отворени град близу мора. Израелско друштво је младо, историја моје породице уткана је у Тел Авив. Израел мога детињства био је врло сиромашан, моји деда и баба емигрирали су из Европе у Израел због идеје новог, праведног друштва. Такав дух пренет је и мени. Ако сам нешто научио од свог деде, то је да није важан сам живот, већ да се живи за нешто. Тај револуционарни дух створио је ову земљу. Европа је моја друга кућа, моји преци дошли су из Европе, из Француске, затим из Немачке и Пољске.

Које пределе, па и са ваших фотографија, сматрате најатрактивнијим?

Волим Јапан, фасцинира ме, као и Далеки исток уопште, али за Кину, из неког разлога не осећам исто као за Јапан.

Шта вас везује за Србију?

На неки начин овде сам као код куће. Израел су основали људи који су дошли из источне Европе. Поред климе, близак ми је и топли менталитет људи. У Енглеској се, на пример, уопште не осећам као код куће. Али, Балкан је нешто друго.