Ознојени младићи веслају без воде

Издавачка кућа „Архипелаг”, у библиотеци „Елемент”, објавила је нову збирку песама Слободана Зубановића (1947), песника и есејисте, под насловом „Требало би то да прочиташ” (Последње песме и једна стара). Аутор је петнаестак песничких, есејистичких и путописних књига. Прву песму је објавио 1970. у Сарајеву, а прву збирку „Купатило”, у београдској „Просвети”, 1973. Добитник је наших најугледнијих књижевних награда. Поезија му је превођена на енглески, руски, француски, италијански, немачки, пољски, румунски, белоруски, кинески, шведски, словеначки и македонски језик.

У књизи је и једна стара песма – „У очекивању бомбардовања”. Она је, што је занимљиво, написана пре 1999. године?

Написана је много пре, а објављена у часопису „Реч” у јуну 1996 – дакле три године пре НАТО бомбардовања, потом штампана у књизи „Саркофаг”, 1998! Песма је једна врста „дијалога” са песмом Константина Кавафија „У ишчекивању варвара”, говори о сећању на разарања, попут бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, савезничких бомбардовања наших градова... Деловала је, доцније, поприлично пророчки с обзиром на догађаје који су уследили. Данас, у књизи „Требало би то да прочиташ”, она је подсећање на оне, наше, дане под бомбама. Не бих волео, ни случајно, да напишем сличну.

Кажете: „Ова земља је права песничка сила”. Верујете ли, заиста, у то?

Може тај стих звучати иронично, али, верујем, у сваком погледу. Довољна је чињеница да се, поред тога што поезија више не станује у издавачким кућама и што наши књижевни часописи таворе, или су пред гашењем, сваке године појави десетак релевантних песничких књига. О укупном односу, сразмери, песама и песника, квантитета и квалитета, неком другом приликом. Можда се само неком чини да овде поезија живи свој загробни живот.

У чему је разлика између Ракићевог „Долапа” и вашег „Долапа на Дорћолу”?

У дорћолским теретанама ознојени младићи „веслају без воде” или бесконачно покрећу педале бицикла који се не помера с места, слично оном вранцу који се врти у кругу Ракићевог „Долапа” у својој муци. У том сизифовском послу разлика нема, само се променило време. Долап је симбол, као што је Милан Ракић успомена наше поезије.

Помињете и Диса. Близак вам је његов мрачни поглед на свет?

Владислав Петковић Дис, за мене, уопште није мрачан песник. Каже, на пример, на једном месту: „Једва чекам вече, да и мени сване”. То може изговорити само човек чисте душе и светлог наума. Мрак често осветли више него светло. У дисконту наше поезије Дис је нашао модел да песма буде сасвим сама и ослободио песнике страха од изјава које никад неће изрећи. Био је усамљена појава, имао је савршену опсесију, био је почашћен горком пилулом критике. Преко тих степеница Дис је дошао до опомињућег сазнања данашњих песника – поезија ће нас увек гледати, што је својеврсна носталгија за светлом.

На годишњицу НАТО бомбардовања Србије сетили сте се и Црњанског. Шта вас је привукло аутору „Сеоба”?

Осећање времена. Све Итаке, сеобе, ламенти, припадају колико прошлости и садашњости толико, богме, и будућности. Као што знате, Црњански је литературно применио чињеницу да живот има врло чудне везе и да је случај највећи комедијант света. Од уранијумског вела и плашта трагикловновске политике побегла је једна наша генерација, један нараштај. Да ли је изгубљена у свету – то ће се још видети. С друге стране, књиге кажу да, ако великим очима гледамо ситан живот узалуд је да скитамо, ако смо већ потрошили папир и место. Требало би то да имамо на уму и изнова да то читамо.

„Будућност припада фарми”, кажете, иронично, у једној од песама. Хоће ли се наши животи претворити у ријалити шоу?

Зар већ у њему нисмо? Ево, на пример, читам у једним новинама како је неки човек, у источној Србији, добио позамашну суму новца, у игри коју готово сви у овој земљи играју с надом да ће их Бог погледати. И док сиромах стрепи шта ће од те среће, његови суграђани, обавештени да је добитник из њиховог града, изјављују за исте новине: „Неће нам тај умаћи”! Фали нам мало да пређемо црту од границе привида до улаза у пакао.

Читаоцима саветујете да не читају књиге. Ако је и књига постала роба – боље да купују јаја?

А шта је старије, песма или јаје? У расправи о „вековном питању” шта је старије, пиле или јаје, најдаље је међу нашим песницима отишао Владимир Копицл. И ја сам склон његовом мишљењу да „пилићи приђу јајима и поклоне се”. Ако је, међутим, цитирам себе: „Свака ствар књига” јасно је коме иде наклон. Шала на страну, нисам никога, поготову не читаоце поезије, убеђивао да књиге не читају. Само сам их саветовао да прекину читање поезије, из најбаналнијег разлога који, додуше у технолошком смислу, лепо напредује, јер: почињу рекламе.

Песме наше, кажете, путују, никад недовршене. Како песник зна када на песму треба ставити тачку?

Ствар осећања. А ако мислите на то када треба ставити тачку на писање песама, мени је блиско оно, спортско, објашњење да шампион зна за тренутак када треба да окачи рукавице о клин. А не да, заслепљен успесима, настави улазак у ринг, па да га после лемају клинци из улице правећи мит о рушењу несаломивог.

Добили сте, макар у књизи – Зубину улицу. Надате ли се својој улици, или бисти на Калемегдану?

Све улице су моје, све ме инспиришу, не само оне београдске, међу којима се истиче она – Зубина улица. Неко је, ваљда у славу оног Зубе који је, према графитима, био „краљ Београда” а краљица му била „зубизаретица”, прецртао таблу са натписом улица Добрачина, у којој станујем, и написао Зубина улица. Тако сам, бар до нових промена назива, накратко, добио улицу. О томе сам написао песму. Иначе, мени је сасвим довољно да сам певао и у туђе животе уденуо нешто поезије, до алеје заслужних и споменика није ми нимало стало. Мада, признајем, са Калемегдана је најбољи поглед на свету.