Ко пресуђује – суд или судија

Крагујевац – Јесу ли наше судије заиста самосталне у свом раду или њихове одлуке зависе од мишљења колега, председника суда, разних судских тела? И шта им се може догодити ако не поступе у складу с тим мишљењем, без обзира на то што то не морају да учине?

У изјави коју је 7. марта ове године дала за наш лист, председница Друштва судија Драгана Бољевић каже да је „током целе прошле године вршен незаконит притисак на једно судско веће у Апелационом суду у Крагујевцу да измени одлуку која је, наводно, одступала од дотадашње праксе”. „Тај притисак се”, додаје саговорница „Политике”, „огледао у томе да су годишњим распоредом за ову годину сви чланови већа били размештени у три различита већа, а против председника тог већа је поднета дисциплинска пријава зато што није хтео да одступи од своје одлуке”.

Реч је о Другом судском већу, којем је председавао судија Обрен Јездић. Фебруара прошле године овом већу додељен је предмет из области радног права, по жалби једног полицајца који је тужио државу тражећи да му се надокнаде неисплаћене принадлежности. Једноставну парницу, поткрепљену чињеницама и доказима вештака економске струке, Друго судско веће је решило брзо, за свега месец дана. У корист полицајца.

На изненађење Јездића, Одељење судске праксе „зауставља” пресуду, али како веће којем је председавао не одступа од своје одлуке, предмет прво у априлу доспева на Грађанско одељење, а потом у јуну поводом овог случаја заседају и све судије Апелационог суда у Крагујевцу. После бурне седнице свих судија, која је поделила колеге, тесна већина доноси закључак да пресуда није у складу с дотадашњом судском праксом.

Јездић, међутим, не попушта и остаје при свом мишљењу. Сматра да је пресуда у складу законом и да је „чиста”. И не жели поново да суди, у чему су га подржале колегинице из већа.

– Судија сам 37 година. Прошао сам све инстанце и нека ми сада неко каже шта је био мој мотив да пред одлазак у пензију у једном посве обичном спору кршим закон, судску праксу, и тако доведем у питање каријеру на којој нема ниједне мрље. Друге су ствари у питању, о којима сада не могу да говорим, али ако будем предмет дисциплинског поступка борићу се до краја за своју и част српског правосуђа у које верујем – изјавио је за наш лист судија Јездић, који је одлуком председнице суда „ражалован” и више не председава ниједном већу.

После многобројних перипетија, подгреваних сујетом колега и личним анимозитетом, „Јездићев предмет” крајем прошле године доспева „у руке” другом већу. Иако готово истоветна, такође у корист полицајца, пресуда тог већа не подлеже никаквим „санкцијама”.

А да све буде још чудније, пресуда распуштеног Другог судског већа није поништена и остаје у списима предмета, заједно с „новом” пресудом која је, за разлику од Јездићеве, прослеђена заинтересованом странама.

– Реч је о правном насиљу, будући да се једна правоснажна пресуда може побијати само ванредним правним леком, на вишој инстанци, у овом случају на Касационом суду. Жалбени суд, какав је Апелациони, не може два пута одлучивати о истом предмету, што значи да је Јездићева пресуда морала бити прослеђена – сматра заступник овог судије, адвокат Душко Пачариз, који тврди да „овакав случај није забележен у пракси српског, нити било ког другог цивилизованог права”.

Да се тако нешто дешава по први пут, мишљења је и председница Апелационог суда у Крагујевцу Дубравка Дамјановић, с тим што је „по први пут” за њу то што се један судија оглушио о мишљење колега, о став Одељења судске праксе и закључка седнице свих судија.

Наглашавајући да у предмету не постоје две пресуде, већ да је валидна само она која је прослеђена странкама у спору, председница Дамјановић додаје и да је била изненађена квалификацијама Друштва судија, тим пре што је и сама чланица тог еснафског удружења, које јој се, како каже, није обратило са жељом да провери све чињенице.

– Нема говора да је вршен било какав притисак на колегу Јездића да донесе пресуду која није у складу са законом. Самосталност судије је загарантована, али та самосталност не сме да буде сама себи циљ. Суд је колектив и зато сваки предмет пролази кроз Одељење судске праксе. Тачно је да судски пословник не каже да је судија обавезан да поступи у складу са закључком седнице свих судија, али сваки судија је дужан да оствари квалитетну комуникацију с колегама. Ми заједно креирамо праксу, јер грађани морају да имају једнаку заштиту у једнаким правним ситуацијама. То судија Јездић очито није имао у виду, а његово понашање оценила сам као кршење етичког кодекса, с обзиром на то да је дошло до поремећаја у раду суда. Пре њега, у овом суду су многе колеге, по истим предметима, донеле пресуде са другачијим правним схватањем. У овом случају је, дакле, реч о непоштовању процедуре, а не о незаконитом притиску на једно судско веће, како то тврди Друштво судија – изјавила је Дамјановићева за „Политику”, напомињући да није имала увид у другу пресуду, која се, према нашим сазнањима, готово не разликује од пресуде судије Јездића.

Овај случај, по свему судећи, отвара многа правничка питања, па и оно из наслова: ко у Србији суди – суд или судија? Пресуда судије Јездића није „изашла” из Апелационог суда у Крагујевцу, али „случај” свакако јесте, будући да ће о дисциплинској пријави против њега одлучивати Високи савет судства. Ако буде оцењено да је прекршио процедуру, казна би могла да буде и разрешење са судијске функције.

Бране Карталовић