Шумадинац, а Африканац

Ко се још сећа тамнопутог певача Дјунга Чоквеа, познатијег као Стив Ханингтон? Овај београдски Африканац у Србији није постао популаран због песама на које су сви одреда „падали”, а богами ни зато што је тих осамдесетих година минулог века студирао медицину у главном граду. Јер, таквих је било и-хај! Прославила га је чувена реплика у телевизијској реклами: „Маче, идем код ’Клуза’”.

Свако ко памти легендарни снимак и младића из Кеније с надимком Стева Шумадинац, веома добро зна да је Београд тада био космополитски град. У „шездесет петици” све је врвело од црнаца који су живели у студентском дому на Звездари. Улицама нису недостајале различите „боје”, другачије културе.

Сви су знали где су Кенија, Алжир, Замбија, Сенегал или Ангола. И нико није помишљао да особама другачије боје коже упути мрки поглед, не дај боже неуместан коментар. Златно доба Југославије, њена политика несврстаних, пријатељство са афричким народима, једнакост свих народа и раса... Све то системски је уграђивано у темеље нашег образовања, али и кућног васпитања.

Данас, неколико деценија касније, у свакодневни говор увукли су се изрази попут чамуга, црнчуга, нигер, иако је у крају све мање црнаца. Добар тренутак за дежурне цинике који наглас поручују: „Нема црнаца, па нема ни расизма”.

То баш и није тако, јер изолованост наше државе оставила је трајне последице по друштво, што је између осталог разлог нарастајућих расних предрасуда. У нашем „белом” граду сви они другачији некако су постали „лака мета” за испољавање агресије и акумулираног колективног незадовољства. Па, ако у комшилуку нема Африканаца, за оне задојене мржњом ту су – Роми.

У новијој историји остаће тако заувек уписани протести појединих грађана због досељавања Рома и вишедневни инциденти у београдским насељима Земун Поље и Ресник, где је тамошње становништво организовало нападе на „контејнерска насеља”.

Ту су и ксенофобичне изјаве и напади челника општине Обреновац који су се противили досељавању азиланата из центра код Бање Ковиљаче. У Србији постоје чак и они који се залажу за то да ромска деца у појединим градовима и општинама буду физички издвојена у посебна одељења и зграде!

Страхотама никад краја, рекло би се. Посебно због тога што се сви такви случајеви и даље не кажњавају на одговарајући начин, често не наилазе ни на осуду јавности. Држава нас ипак уверава да није заборавила на дискриминисане.

После усвајања Стратегије за превенцију и заштиту од дискриминације, за април је најављена и овера акционог плана којим ће се додатно заштитити девет најосетљивијих друштвених група, међу којима су и особе другачије боје коже. Можда тако Србија поново добије омиљеног и свима знаног Стеву Шумадинца.