Једног дана имаћу све што пожелим

У ноћи између уторка и среде, у шетњи нашим насељем, док сам после несносне врелине долазио себи, придружи ми се комшија по занимању судија, кривичар. Рече, дан раније да је имао законских могућности ослободио би сваке одговорности жену оптужену за покушај убиства супруга. Овако, она ће ипак морати да одлежи неко време у затвору. Његову причу вам продајем за онолико пара, колико сам и ја за њу платио.

На Пашином брду, у једној дворишној кућици, којој су власници више пута преуређењем покушали да врате стари сјај, живела је трочлана породица Максимовић. Милан, супруг незапослене Марије и отац средњошколца Јована, утапао је у алкохолу невоље које су га снашле у животу. Некада писац који је обећавао и педагог за пример, професор српског језика био је принуђен пре неколико година превремено да оде у пензију. Марија, висококотирана службеница банке којој никад није претио банкрот, по распаду фирме је добила ситну отпремнину и отишла на биро рада.

Рођење Јована их је обрадовало када су обоје загризли четврту деценију. Постао је њихова клетва, смисао живота, сва радост овог света. Ни толика родитељска љубав Јована није чинила срећним, па ни онда када је уписао економску школу коју је невољно похађао. Вршњаци из улице су, онако враголастог, несташног, за школу незаинтересованог и тучи склоном, волели да га имају за друга. Дечаци су га често позивали и у своје станове, да се похвале шта све имају.

– Хоћемо ли једног дана имати клима-уређај да не поцркамо у овој рупи као највећи бедници – викао је Јован нервозно шпартајући по кући прошлог августа.

– Да ли ће нас огрејати сунце да и ми једног дана имамо аутомобил, да могу да провозам девојку кад будем положио возачки испит? – питао је Марију њен љубљени син Јован, први пут у јануару ове године када је навршио шеснаест година, а по повратку из стана професора Медицинског факултета са чијим сином се дружио. Мајка је покушала да му објасни да она прима бедну надокнаду од Тржишта рада, а очева професорска пензија једва покрива трошкове за комуналије. Биће, биће једног дана, а највероватније онда када он успешно дипломира на неком факултету и добије добар посао, говорила је Марија оно у шта је и сама сумњала.

– Добро, мама, хоћемо ли ми једног дана имати плазма-телевизор. Кад га има Дејан, чији је тата обични полицајац, зашто га ми немамо – готово љутито рекао је Јован, у пролазу, док је хитао ка кухињи да види чиме ће отерати глад. Биће, сине, биће једног дана, одговорила је Марија бришући опране судове.

– Планирао сам да овог лета обавезно идем на море. Обезбедите ми 500 евра, како знате и умете. Хоћу са Марком да идем у Будву – саопшти Јован родитељима своју жељу почетком марта после глуварења у стану друга чији је отац радио у неком министарству.

– Тражите од мене да будем бољи ученик, а нисте способни ни компјутер да ми купите, бре! Шта хоћете од мене? Хоћу ли једног дана имати рачунар? – издра се на мајку обесни Јован, јер му се чинило да му само то недостаје да почне школу више да љуби.

– Сутра морате да ми купите скутер, веспу или мотоцикл, како знате и умете. Не интересује ме где ћете наћи паре – ово као да дотуче Марију. Заплака и побеже у собичак који су називали спаваћом собом.

– Јоване, ти хоћеш да ми својим жељама срце ишчупаш. Натераћеш ме да се убијем – рекла је пре него што је залупила вратима. Онда јој је сутрадан синула спасоносна идеја. Никоме ништа не говорећи, у неколико наредних дана је ишла од родитеља до родитеља његових другара и молила их да забране њеном Јовану да им долази у посету. Само јој на тај начин могу помоћи и донети јој мир у кући.

Следећих дана пратила је ситуацију. Запазила је да јој син сваког дана долази све нерасположенији, али ништа није зановетао. Кад је од другова сазнао зашто више не може да их посећује, Јован је улетео у кућу и почео да ломи шта му је дошло под руком. Тек кад му се Марија бацила под ноге, престао је да дивља.

– Сад ти мене хоћеш да уништиш. Тераш ме да дигнем руку на себе. Онда ћеш бити мирна. Нећеш имати више свог Јована, јединца, и све ће бити потаман. Зашто си то морала да ми урадиш, да ме понизиш код родитеља другара – суздржавао се Јован да песницама не полети ка мајчиној глави.

Недељама није излазио из куће. Било га је стид од Дејана и осталих другова. Марија је из дана у дан копнила. Милан се жив није чуо, као да га се оно што се догађало између мајке и сина уопште није тицало. Редовно је цевчио пиво са комшијама, за столом у заједничком дворишту.

Била је недеља кад се Марији све смучило. Изашла је у двориште и чула разговор Милана и комшије Светозара.

– Годинама ме тишти тај проблем Блиског истока. Како то да не могу никако да нађу повољно решење, ти Арапи и Израелци. Ево, помирише се чак и у Северној Ирској – мудровао је Милан између нагињања грлића флаше на уста.

– А мене су, замисли, почели да брину ти Валонци и Фламанци, нешто је опет почело у Белгији да се кува – климао је алкохолисаном главурдом комшија Светозар.

Тада је Марији пукао филм. Угледала је, ослоњену на зид куће, мотку којом су подупирали жицу за сушење веша у дворишту. Кад је осетила дрво у рукама, учинило јој се да је то топуз. И почела је њиме Милана да удара, удара, удара... где је стигла и како јој се наместио. Светозар је побегао од, како је касније изјавио, полуделе жене. Њу су зауставиле комшинице и тако у последњем тренутку спасле живот Милану, који је с тешким повредама превезен у Ургентни центар.