Jednog dana imaću sve što poželim

U noći između utorka i srede, u šetnji našim naseljem, dok sam posle nesnosne vreline dolazio sebi, pridruži mi se komšija po zanimanju sudija, krivičar. Reče, dan ranije da je imao zakonskih mogućnosti oslobodio bi svake odgovornosti ženu optuženu za pokušaj ubistva supruga. Ovako, ona će ipak morati da odleži neko vreme u zatvoru. Njegovu priču vam prodajem za onoliko para, koliko sam i ja za nju platio.

Na Pašinom brdu, u jednoj dvorišnoj kućici, kojoj su vlasnici više puta preuređenjem pokušali da vrate stari sjaj, živela je tročlana porodica Maksimović. Milan, suprug nezaposlene Marije i otac srednjoškolca Jovana, utapao je u alkoholu nevolje koje su ga snašle u životu. Nekada pisac koji je obećavao i pedagog za primer, profesor srpskog jezika bio je prinuđen pre nekoliko godina prevremeno da ode u penziju. Marija, visokokotirana službenica banke kojoj nikad nije pretio bankrot, po raspadu firme je dobila sitnu otpremninu i otišla na biro rada.

Rođenje Jovana ih je obradovalo kada su oboje zagrizli četvrtu deceniju. Postao je njihova kletva, smisao života, sva radost ovog sveta. Ni tolika roditeljska ljubav Jovana nije činila srećnim, pa ni onda kada je upisao ekonomsku školu koju je nevoljno pohađao. Vršnjaci iz ulice su, onako vragolastog, nestašnog, za školu nezainteresovanog i tuči sklonom, voleli da ga imaju za druga. Dečaci su ga često pozivali i u svoje stanove, da se pohvale šta sve imaju.

– Hoćemo li jednog dana imati klima-uređaj da ne pocrkamo u ovoj rupi kao najveći bednici – vikao je Jovan nervozno špartajući po kući prošlog avgusta.

– Da li će nas ogrejati sunce da i mi jednog dana imamo automobil, da mogu da provozam devojku kad budem položio vozački ispit? – pitao je Mariju njen ljubljeni sin Jovan, prvi put u januaru ove godine kada je navršio šesnaest godina, a po povratku iz stana profesora Medicinskog fakulteta sa čijim sinom se družio. Majka je pokušala da mu objasni da ona prima bednu nadoknadu od Tržišta rada, a očeva profesorska penzija jedva pokriva troškove za komunalije. Biće, biće jednog dana, a najverovatnije onda kada on uspešno diplomira na nekom fakultetu i dobije dobar posao, govorila je Marija ono u šta je i sama sumnjala.

– Dobro, mama, hoćemo li mi jednog dana imati plazma-televizor. Kad ga ima Dejan, čiji je tata obični policajac, zašto ga mi nemamo – gotovo ljutito rekao je Jovan, u prolazu, dok je hitao ka kuhinji da vidi čime će oterati glad. Biće, sine, biće jednog dana, odgovorila je Marija brišući oprane sudove.

– Planirao sam da ovog leta obavezno idem na more. Obezbedite mi 500 evra, kako znate i umete. Hoću sa Markom da idem u Budvu – saopšti Jovan roditeljima svoju želju početkom marta posle gluvarenja u stanu druga čiji je otac radio u nekom ministarstvu.

– Tražite od mene da budem bolji učenik, a niste sposobni ni kompjuter da mi kupite, bre! Šta hoćete od mene? Hoću li jednog dana imati računar? – izdra se na majku obesni Jovan, jer mu se činilo da mu samo to nedostaje da počne školu više da ljubi.

– Sutra morate da mi kupite skuter, vespu ili motocikl, kako znate i umete. Ne interesuje me gde ćete naći pare – ovo kao da dotuče Mariju. Zaplaka i pobeže u sobičak koji su nazivali spavaćom sobom.

– Jovane, ti hoćeš da mi svojim željama srce iščupaš. Nateraćeš me da se ubijem – rekla je pre nego što je zalupila vratima. Onda joj je sutradan sinula spasonosna ideja. Nikome ništa ne govoreći, u nekoliko narednih dana je išla od roditelja do roditelja njegovih drugara i molila ih da zabrane njenom Jovanu da im dolazi u posetu. Samo joj na taj način mogu pomoći i doneti joj mir u kući.

Sledećih dana pratila je situaciju. Zapazila je da joj sin svakog dana dolazi sve neraspoloženiji, ali ništa nije zanovetao. Kad je od drugova saznao zašto više ne može da ih posećuje, Jovan je uleteo u kuću i počeo da lomi šta mu je došlo pod rukom. Tek kad mu se Marija bacila pod noge, prestao je da divlja.

– Sad ti mene hoćeš da uništiš. Teraš me da dignem ruku na sebe. Onda ćeš biti mirna. Nećeš imati više svog Jovana, jedinca, i sve će biti potaman. Zašto si to morala da mi uradiš, da me poniziš kod roditelja drugara – suzdržavao se Jovan da pesnicama ne poleti ka majčinoj glavi.

Nedeljama nije izlazio iz kuće. Bilo ga je stid od Dejana i ostalih drugova. Marija je iz dana u dan kopnila. Milan se živ nije čuo, kao da ga se ono što se događalo između majke i sina uopšte nije ticalo. Redovno je cevčio pivo sa komšijama, za stolom u zajedničkom dvorištu.

Bila je nedelja kad se Mariji sve smučilo. Izašla je u dvorište i čula razgovor Milana i komšije Svetozara.

– Godinama me tišti taj problem Bliskog istoka. Kako to da ne mogu nikako da nađu povoljno rešenje, ti Arapi i Izraelci. Evo, pomiriše se čak i u Severnoj Irskoj – mudrovao je Milan između naginjanja grlića flaše na usta.

– A mene su, zamisli, počeli da brinu ti Valonci i Flamanci, nešto je opet počelo u Belgiji da se kuva – klimao je alkoholisanom glavurdom komšija Svetozar.

Tada je Mariji pukao film. Ugledala je, oslonjenu na zid kuće, motku kojom su podupirali žicu za sušenje veša u dvorištu. Kad je osetila drvo u rukama, učinilo joj se da je to topuz. I počela je njime Milana da udara, udara, udara... gde je stigla i kako joj se namestio. Svetozar je pobegao od, kako je kasnije izjavio, poludele žene. Nju su zaustavile komšinice i tako u poslednjem trenutku spasle život Milanu, koji je s teškim povredama prevezen u Urgentni centar.