Разум и осећања

Негде око 20. марта 1999., кад је било извесно да ће нас напасти, написао сам писмо Генералштабу војске. Понудио сам своје услуге у одбрани отаџбине, било где, без чина који сам имао у резерви.

Нису ми одговорили.

Држим да је писмо негде залутало, а генерал Ојданић ме је позвао касније, између бомбардовања и 5. октобра, када је све прошло, или све започело. Ни данас не знам. Нисмо се договорили ни о чему.

Своје ратовање против силе без мозга, наставио сам у редакцији недељника „Сведок”. Верујем да су моји текстови тамо још читљиви.

Морам да признам, то је било време беса и мржње. Мислио сам да у себи немам мрзилачку креативност, али то је била моја заблуда и неотклоњива ратна емоција. Знао сам да мржња према непријатељу донекле ставља рацио у страну, али ни даље ни ближе није се могло.

Мада, трудио сам се да моји текстови и јавни ставови буду ближи разуму него бесу.

Зашто су нас бомбардовали? Упркос свему, до последњег часа смо веровали да се то неће догодити. Негде око пола шест поподне 24. марта, срео сам у неком маркету на Цераку колегу из академије. Био је скоро сигуран да се ништа неће догодити. „Ово је ипак Европа”, говорио је. „Ми нисмо било ко, ово је само пресија, удар на спокојство”.

Удар на спокојство догодио се неких сат и по касније. Најпре се чула страховита детонација на Стражевици, а затим и на Белим Водама, тачно у управну зграду Ваздухопловног института.

На ударе по Београду навикавали смо се споро, али сигурно. После радног времена у згради „Борбе”, или сирена које су, можда, најављивале ударе по медијским кућама, враћао сам се на Церак. Мислим да је Београд од тешке душевне депресије и опасних поремећаја, спасао хумор, неуништиви дух, смисао за апсурд, способност за подсмевање злочину.

Никада у деловима Београда није било такве блискости ни тако гласног смеха као у доба криминалне агресије. То је особена врста отпора, оружје коме нема лека, а омогућује да се преживи.

А ипак, овај сам текст наменио злочину и злочинцима. Као да смо почели да их заборављамо. Како су се звали, како се зову, како су изгледали. На шта личе данас. Могуће и на људе. Нисам склон да зликовце одређујем или разврставам по припадности, дакле, може се кренути даље, и кретати истим смером с бившим непријатељима. Тако је бивало у историји. Живети се мора, а опростити не.

Бављење злочинима који су обележили време од марта до јуна 1999. тегобно је из много разлога. У природи је човека да заборави, иначе би се распао од најгорих успомена. Али, као некадашњи војник, никако не могу да заборавим Веслија Кларка, злочинца хедонисту, неки кажу и опасног психопату, који је бесрамно уживао у својим неделима.

Разарање Алексинца, Сурдулице, Варварина, масовни покољ код нишке пијаце, удари по насељеном делу Батајнице, убијање читавог воза у Грделичкој клисури, рушење и убијање по телевизији, све су то његови, дакле Кларкови ратни подвизи.

Свакодневно смо слушали објашњења портпарола Кларкове команде, Џејмија Шеја, који jе све злочине образлагао насупрот сваком уму. У оптицају је била цинична синтагма „колатерална штета”, као малоумно објашњење за све. А стварност је оваква: на састанку свог штаба, 23. априла те страшне године, Весли Кларк је тражио од пилота да слободно гађају цивилне циљеве, како био био „ослабљен морал становништва.”

Тај тешки лични и концепцијски пораз кукавичког команданта злочина, Веслија Кларка, по многоме је испод етике нацисте Александра Лера, који је пред крај рата потенцирао већ постојећу размеру 1: 100. За сваког убијеног Немца – сто Срба. Кларку такво или слично оправдање није било потребно. Он је убијао без одмазде, из чистог задовољства.

Оно јест, Србија је организовала неко суђење после убијања и разарања, али то је било само исказивање додатне немоћи. У стварној варијанти српског Нирнберга (тешко, али могуће), на клупи би седели: Клинтон, Олбрајтова, Блер, Кларк, Фишер. И Герхард Шредер, као покајник, сведок сарадник. Можда Жак Ширак, јастреб на почетку, онај који је на крају, према легенди, спасао београдске мостове.

Наша сарадња са тим државама је неизбежна, из разлога који се тичу, пре свега, наших интереса. Мада, ратни злочини не застаревају, нити ће. Било би добро да моја држава, ако још није могуће суђење злочинцима који су је тако темељно разарали 1999. почне да тражи наплату тог разарања. И да наша власт на томе мора да инсистира. Ране остају, сумње такође. Јака доза резерве према искрености која се тиче некаквог пријатељства.

Ако је то било криминално разарање упркос међународном праву, ред је да поправите штету. Мртви оптужују на свој начин. Данас се сећамо њих. Деца која су рођена тих месеци, већ имају петнаест година. Извините се бар за Кларкова убиства, па да кренемо даље. Без љубави, наравно, али бар уз мало више вашег разума.