Од Гоше до злата

Мирослав Мута Николић је у својој кошаркашкој каријери посебно поносан на своја два јуниорска успеха. Први је постигао као играч Гоше (Смедеревска Паланка), када је био трећи на Јуниорском првенству СФРЈ 1973, а други – прошлог викенда у Новом Саду, у којем је као селектор освојио "злато" на Првенству света за играче до 19 година.

После сензационалног успеха са БФЦ-ом (финале првенства Југославије 1996), титула с Партизаном (1997) и Будућношћу (1999, 2000) и три медаље у улози помоћника селектора Желимира Обрадовића (ОИ 1996. – сребро, ЕП 1997. – злато, СП 1998. – злато), његова тренерска каријера је била у паду. Посао у Радничком (2000), Ц. звезди (2000, 2002), Војводини (2002/03) и грчком Аполону (2004) није нудио прилику за трофеје. Долазак у Хемофарм (2006) означио је почетак новог успона...

За последњих годину дана своју тренерску цену је опет вратио на европски ниво, освојивши две златне медаље с две различите националне селекције: прошлог лета с младима (20 год.) у Измиру првак Европе, а пре недељу дана у Новом Саду с јуниорима (19) шампион света. Последњим успехом "купио" је много простора на насловним странама многих новина, а његове критике на рачун наших познатих тренера у иностранству, као и неке замерке на рад КС Србије (пре свега зашто га нема у Стручном савету), посебно су биле интересантне јавности. Познато је да нема длаке на језику, што је давно признао да му је највећа мана. Парадокс је да је некоме ко је толико причљив и чије речи често погађају "центар" – надимак Мута.

На његову и играчку и тренерску каријеру велики утицај су извршила нека позната имена. Број пет је носио зато што му је идол био Драган Кићановић, једно време су га тренирали Драган Шакота (ИМТ), Братислав Ђорђевић (Ц. звезда) и Душко Вујошевић (ОКК Београд), с професором Александром Николићем је на летовању у Поречу "играо преферанс девет сати дневно само да би чуо барем неку реч о кошарци", био је несуђена замена за Зорана Славнића у Ц. звезди 1976. (провео у њој непуна четири месеца, а пошто Славнић те године није отишао у Хувентуд, за њега није било места).

Мање је познато да је био један од најбољих баскеташа "један на један" у Београду. У блоку 23, где је живео, скинуо је "скалп" многим познатим играчима, међу њима и бившем центру Партизана Арсенију Пешићу кога је савладао са 22:0, шутирајући само тројке. За њега је једино био недодирљив Дражен Петровић који га је, за време служења војног рока у Београду, два пута савладао у Хали спортова.

Рођен је на Божић 1956. у Крагујевцу, али му у личној карти пише 8. јануар. Пошто му је отац био војно лице, тражио је да се у матичну књигу упише дан касније, да кад се буду славили рођендани комшије не помисле да се слави "нешто друго". Због очевог посла породица се често селила. Кошарком је почео да се бави 1969. у Гоши у којој добио позив у кадетску репрезентацију. Каријеру је после 21. године завршио у Марибору 1989. Ту се одмах отиснуо у тренерске воде.