Волите ли Акуњина

Борис Акуњин, тај Рус који је опседнут и препун знања о Јапану и јапанској историји, култури и језику, запалио је свет пре неколико година својим крими романима у којима је главни лик био Ераст Фандорин. Снимљени су и филмови по неколико књига о овом млађахном детективу, а београдска "Информатика" окупила је наше најпознатије и најбоље преводиоце са руског и предано почела да српском читаоцу представља овог, заиста изванредног писца у свом жанру. Милионски тиражи у целом свету били су довољна гаранција да ће Ераст Фандорин и романи у којима је главни лик створити књижевне фанове и код нас.

Има месец дана како је "Информатика" објавила двотомни роман Бориса Акуњина "Дијамантска кочија" (превод Петар Буњак), последњи у серијалу о Фандорину и, истовремено, српским читаоцима представила три романа истог писца али са новим ликом, сестром Пелагијом. Реч је о романима "Пелагија и бели булдог" (превела Биљана Вићентић), "Пелагија и црни монах" (превела Соња Бојић) и "Пелагија и црвени петао" (превела Милена Ивановић). Пелагија је православна монахиња и детективка, пандан озбиљном Фандорину, живахна и одлучна да пронађе злочинца. Уживаћете.

Остајемо на полицијском терену, овог пута на животно истинитом: антологији "Приче о УДБИ" Бранимира Страњаковића коју су приредили Страњаковићеви пријатељи после његовог нестанка на Косову 1999. године. Издавачи су "Пролог" из Врњачке Бање и "Плато" из Београда а рукопис "Прича…" са поднасловом "Боже правде (српска читанка о УДБИ)"пронађен је у заоставштини Страњаковића. Условно је подељена на уметнички део, и живе приче чији су творци они које је УДБА прогонила. У првом делу антологије налазе се приче Милована Данојлића, Антонија Исаковића, Душана Јагликина, Миодрага Јаћимовића, Младена Маркова, Драгослава Михаиловића и Бранимира Страњаковића. Живе ране, односно одломци из мемоара и записи писаца долазе из пера Саве Банковића (о првим данима страховладе ОЗНЕ у Србији), Драгише Божића, Борислава Михајловића Михиза (запис о Крцуну), Романа Мулића, Раше Попова (о вечери с Титом), Милана Л. Рајића, Радослава В. Сандића (голооточанин), Момчила Селића (робијао у Забели због записа о Титовом режиму), Миодрага Тасића, Добривоја Томића и проте Сава Б. Јовића који је због вере био у зеничком затвору.

Народна библиотека "Стефан Првовенчани" из Краљева објавила је у својој одличној едицији Повеља драму Џона Бојнтона Пристлија "Инспектор је дошао" у преводу Српка Лештарића. Овај комад у три чина, најчешће игран у свету, по којем је Гај Хамилтон снимио филм 1954, игран је и код нас, 1946. у Београдском драмском позоришту у преводу младог Драгослава Андрића, а три деценије касније у Загребу. Ни у једном случају драма није објављена, тако да се сада појављује први пут. Реч је о комаду у којем писац, говорећи о атмосфери уочи Првог светског рата, практично указује на европску историју у прве четири деценије прошлог века и све јачу моћ капитала и егоизма пред којима ће устукнути савест, у кратком предговору закључује преводилац. А да издавачи посвећују дужну пажњу драмској литератури доказ је и комедија-водвиљ "Касица-прасица" Ежена Лабиша у сјајном преводу Данила Киша (издање КОВ, Вршац). Смеху на одмору допринеће и хумориста Александар Чотрић у "Причама пред буђење" (издавач "Алма" из Београда), сатиром – "нашом, а као да је светска". Неке од ових прича објављене су у Политици", а успавати вас свакако неће.

Уметничко друштво Градац објавило је узбудљив "Дневник" Вацлава Нижинског (превео са енглеског Милан Ђорђевић) једног од највећих балетских играча свих времена. У напомени о књизи, Милан Ђорђевић цитира Хенрија Милера који "Дневник" Нижинског, настао између 1918. и 1919. године, и писан на руском, сматра штивом које, писано руком очајника, разбија све калупе. "Суочени смо са стварношћу, а то је готово неподношљиво", каже Милер. Ова је књига, записаће Ђорђевић, особени спој потресних и интимних исповести, сећања на детињство, године школовања, рада у трупи "Руски балет" Ђагиљева. Филозофија Нижинског, изложена у "Дневнику" јесте филозофија љубави према људима, благости, и бекства од насиља и мржње.

"Емпајер Фолс" Ричарда Русоа у издању "Stylos"-а из Новог Сада (превод Милица Каранов) добио је Пулицерову награду 2002. године. Реч је о делу које говори о пропадању малог америчког града после затварања две фабрике. Критика је уочила да кроз слику пропадања аутор заправо говори о економској и емоционалној депресији градова у америчкој провинцији, њеном устајалом и трагичном животу. Београдска "Утопија" објавила је, у преводу Слободана Петковића (редакција Душан Пухало), "Песму о Хијавати" Хенрија В. Лонгфелоуа (1807-1882). Лонгфелоу, чију је 200-годишњицу рођења Америка обележила, писао је песме, сонете и спевове, од којих му је најпознатији "Песма о Хијавати", за који Пухало у кратком поговору каже да представља трајну културну вредност америчког народа.

Популарност овог спева у Америци је велика и данас: у њему је Лонгфелоу око митског јунака и полубога Хијавате исплео "енциклопедију предања, обичаја и веровања Индијанаца… са нежношћу и дубоким симпатијом, осећајући свој дуг према тим занемареним народима које је бели човек тако безобзирно уништавао."