Разлаз велике осморке

Лидери седам најразвијенијих земаља Запада прекјуче су једногласно одустали од планираног самита Г-8 у Сочију овог лета. Уместо у црноморском летовалишту, западна седморка састаће се у јуну у Бриселу, најавио је председник Европског савета Херман ван Ромпај, чиме је први пут после безмало 20 година доведен у питање опстанак Групе осам, којој припадају САД, Француска, Немачка, Велика Британија, Италија, Канада, Јапан, Европска унија и Русија.

На вест да је Москва засад искључена из сазива осморке, руски председник Владимир Путин је, како кажу, само слегнуо раменима.

„Невољност најразвијенијих држава Запада да наставе сарадњу са Русијом је контрапродуктивна”, оценио је јуче секретар за штампу руског председника Дмитриј Песков.

Следећи неформални глобални форум на коме ће Запад и Русија моћи да размене мишљења о актуелним превирањима у свету јесте самит Г-20 у Бризбејну у Аустралији у новембру ове године.

Након кризе у Украјини и припајања Крима Русији, за сада је неизвесно који ће канали дипломатске комуникације између Запада и Русије остати отворени до новембра. Оно што је сасвим јасно јесте да су својевремене прагматичне и племените побуде двојице председника САД – Била Клинтона и Барака Обаме – ове седмице доживеле бродолом у домену међународне политике.

С једне стране је Клинтон на самиту Г-7 у јулу 1994. у Напуљу први предложио да Русија буде примљена у престижни клуб најразвијенијих држава северне хемисфере, а с друге стране је Обама током прве предизборне кампање 2008. наглашавао да „свет због френетичних изазова са којима се суочава, мора да уђе у нову еру инклузије и изградње новог међународног партнерства”. Међутим, њихови концепти сарадње са Русијом су у пракси, изгледа, пропали.

Почетком деведесетих, Русија је почела да добија спорадичне позиве да присуствује окупљањима седморке, да би 1997. и званично постала члан Г-8. Прикључивање Русије је сматрано на Западу примамљивом понудом Москви да силовитије крене у демократске политичке реформе, а и да се, у време Бориса Јељцина, повуче из зоне утицаја на Балтику.

„Руски утицај на Слободана Милошевића да 1999. године оконча војна дејства на Косову оцењен је тада на Западу као доказ исправне одлуке да Русија буде примљена у Г-8”, истиче ових дана „Њујорк тајмс”.

Међутим, поставља се питање зашто још у повоју украјинске кризе Запад није инсистирао да се одржи ванредни самит Г-8 на којем би било размотрено шта урадити да украјинска криза не прерасте у сада већ водећи глобални спор, с још несагледивим политичким, економским и војним последицама.

Осим тога, неизвесно је колико ће најновије удаљавање Запада од Русије допринети (не)усаглашавању пута којим посткризна економија света треба да се развија и да ли је заиста Русији свеједно што засад остаје без гласа у неформалној арени најмоћнијих на свету.

У сваком случају, још је избијањем глобалне финансијске кризе, инициране крахом америчког тржишта станоградње, ојачао значај окупљања политички разнородних чланица Г-20 и истовремено разводњен утицај осиромашеног Запада и све пркосније Русије унутар Г-8.

„Свет или Г-8 ће се или реформисати, тако да прихвати новонастале економске гиганте, или ће они отићи својим путем и основати нове институције”, упозоравао је још 2005. године канадски премијер Пол Мартин.

Већ тада је било очигледно да Г-8 не може да буде неформална влада света, будући да у њој не учествује Кина, која је у међувремену постала друга економија света чија моћ расте на глобалном нивоу. Настојећи да трасирају правила света после кризе, пробране чланице два глобална политичка клуба жестоко су сучелиле ставове у погледу решавања кризе у Либији, Сирији, даљих односа са Ираном...

Ако је, као што руски шеф дипломатије Сергеј Лавров каже, формат Г-8 „превазиђен”, да ли ће Г-20 прерасти у уједињујућу платформу новог поретка, биће јасније након самита у новембру у Аустралији.

-----------------------------------------------------------------

Како је настао Г-7

Најразвијеније земље Запада су почетком седамдесетих година прошлог века, након кризе фиксних каматних стопа везаних за вредност злата 1971. и нафтне кризе 1973. године, почеле активно да збијају редове. Потреба боље координације економске и фискалне политике „на највишем нивоу” утицала је на то да министри финансија Велике Британије, Француске, Немачке и САД оснују такозвану Библиотечку групу, названу по библиотеци Беле куће у којој је тај састанак одржан 25. марта 1973. Придруживањем Јапана септембра 1973. група је прерасла у квинтет. Француски председник Валери Жискар Д’Естен је 1974. је у Рамбујеу организовао први самит ове групе, којој се придружила и Италија, да би 1976. приступањем Канаде оформљен Г-7. Неформално конципирани разговори о економији и, касније, о многобројним другим актуелним темама (од безбедности до незапослености), ословљавање са „ти”, само су неки од разлога што је Г-7 пре избијања латиноамеричке кризе деведесетих стекао реноме утицајне групе Запада.