Утече милијарда

Народна банка Србије јуче је потврдила оно што се поодавно зна – да су „наше банке с иностраним капиталом” током прошле године из земље Србије изнеле нешто више од милијарду евра. Чије паре? Сви сумњичаво врте главом. Ко зна? Можда су и наше, али питање је које, када их немамо него се зајмимо где год стигнемо. Све као у овом дивном афоризму: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и однели нам све.” Нека, нека. Ту, ипак, нису чиста посла. Банке су се код нас напљачкале и сада су решиле да тај плен изнесу. Црв сумње ради своје.

Шта ћемо ми без тих пара? Одакле им право да их износе? Зашто их нису уложиле код нас, када нам је толико потребан сваки евро? Да те „наше банке с иностраним капиталом” нису такве какве јесу, ми не бисмо били ту где јесмо, задужени, а привреда би процветала?

Финансијска завера на највишем нивоу. Одливају нам се толике паре испред носа државе, НБС и свих нас, немих, осиромашених грађана. Има ли нам спаса? Тешко, рекло би се.

Банке нигде, а понајмање код нас, нису омиљене институције. Како „волети” неког ко ти тражи да му вратиш све до последње узајмљене паре, и то уз камату. Па још и у тачно одређено време.

Али, сва је прилика, да суштина није у томе. Наш народ је одавно решио тај проблем пословицом да је „дуг зао друг”. Проблем је у нечем другом. У нашој навици да проблем видимо тамо где га заправо нема. Многи, којима није по вољи што те банке износе новац, из своје жабље перспективе неће да виде да оне износе свој капитал који су пре неког времена унеле у Србију. Дежурним сумњалима није сметало када су га уносиле. Можда је то чак и субверзивнија делатност од пуког одношења „џакова пуних наших пара”. Али сада када ти „белосветски банкари” хоће део тих пара да врате тамо одакле је дошао – е, то не може.

Зашто? Јесмо ли отворили тржиште за стране банке? Јесмо. И? То тржиште, за нас, овакве какви смо, не може да ради двосмерно. Никако. Паре могу да уђу, али не и да изађу.

Ипак, ту, кажу сумњала, нису чиста посла. Зашто баш сада да нам извлаче капитал када смо у кризи до гуше? А одговор је управо у томе – у кризи смо. Страшној. Неомиљене банке не могу да запосле свој новац код нас. А пошто их сваки унети евро кошта, јер те паре имају своје власнике, који од банака очекују камату, оне морају да их продају на неком другом месту које је, вероватно, мање ризично и кризно него ми. Код нас сваки пети одобрени кредит дужници не могу да врате. Заробљене су силне милијарде динара. Је ли то препорука банкама да са својим парама „остану овде”? Наравно да није.

Камо среће да је наша привреда у успону. Да прави фабрике, путеве, железнице, канале… Да све ври од инвестиција. Још како би се нашле банке да то подрже својим капиталом, кога, искрено, и сада имају сасвим довољно, али на нашу и њихову невољу – немају коме да га продају. То је наша мука, а не то што поједине банке износе слободан део свог капитала.