Хвала благајнику

Да ли би случај СИЕПА и Јасне Матић, с њена три директора и једним замеником, икада стигао у јавност да благајнику ове агенције за страна улагања и промоцију извоза, није „пукао филм”, па је дупле књиге о ауторским хонорарима предао суду? Вероватно не, јер у тај дојучерашњи Динкићев „забран” нико није могао ни да привири. А шта у тим књигама пише? У њима је детаљна евиденција када се који фиктивни хонорар исплаћивао и када је који „хонорарац” враћао новац. Цео износ или само део.  

Благајник је био изгледа неки педантан човек, чим је сачувао све ове папире. Можда је напросто хтео и да заштити себе, предвиђајући данашњи сценарио. Како год, многи би сигурно пожелели овако ажурног благајника, ако ни због чега другог оно што због њега јавност дознаје шта се дешавало у овој агенцији. Да ли се исто радило и у осталим агенцијама, које су годинама ницале као печурке, остаје да се види. Сумња постоји. Колика и да ли је основана – е то је посао већ неких других органа, а не само савесног благајника. Да је било озбиљне контроле не би се догодило да се фиктивни рачуни тек сада обзане, а СИЕПА постоји читаву деценију. И то захваљујући благајнику!

Незванично се сазнаје да су осумњичени директори са Јасном Матић на челу уговоре правили са свима у Агенцији, од кафе куварице до руководилаца, али су ови били дужни да део врате, како би се тим парама поново плаћале разне услуге, од авио-карата до неких личних потрепштина.

Јавашлук у овој државној институцији ишао је дотле да „хонорарци” више нису могли да измисле на основу чега све да правдају паре, па су међу собом почели да се спрдају, како се види из њихових преписки које су процуреле у јавност, а у којима се питају „шта више да измисле”, или се вајкају „јој, мајко мила, не знам више шта да пишем”.

Да ли је СИЕПА усамљен случај? Камо лепе среће да јесте. Зато је само питање дана када ће јавност у Србији сазнати колико још има СИЕПА и колико се државних пара растаче по истој мустри. Јавна је тајна да највећи број запослених у министарствима поред основне плате од, како се тврди, 38.000 до 60.000 динара, буде „хонорарно” ангажовано на неким другим пројектима или чланством у некој комисији. Да ли су део пара „хонорарци” морали да дају странци која их је „делегирала” остаје, такође, да се види или је то део партијске дисциплине о којој се само шушка, а нико да је докаже.

И док „хонорарци” добро зарађују реалне паре за фиктивне послове из још техничке владе апелују да стежемо каиш. Можда би тај опасач могао мало и да се мање стегне ако би се ангажовао већи број благајника као што је овај с почетка приче. Или некоме баш одговара да и осталих стотинак агенција, колико их имамо, ради овако – сиеповски.