Hvala blagajniku

Da li bi slučaj SIEPA i Jasne Matić, s njena tri direktora i jednim zamenikom, ikada stigao u javnost da blagajniku ove agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, nije „pukao film”, pa je duple knjige o autorskim honorarima predao sudu? Verovatno ne, jer u taj dojučerašnji Dinkićev „zabran” niko nije mogao ni da priviri. A šta u tim knjigama piše? U njima je detaljna evidencija kada se koji fiktivni honorar isplaćivao i kada je koji „honorarac” vraćao novac. Ceo iznos ili samo deo.  

Blagajnik je bio izgleda neki pedantan čovek, čim je sačuvao sve ove papire. Možda je naprosto hteo i da zaštiti sebe, predviđajući današnji scenario. Kako god, mnogi bi sigurno poželeli ovako ažurnog blagajnika, ako ni zbog čega drugog ono što zbog njega javnost doznaje šta se dešavalo u ovoj agenciji. Da li se isto radilo i u ostalim agencijama, koje su godinama nicale kao pečurke, ostaje da se vidi. Sumnja postoji. Kolika i da li je osnovana – e to je posao već nekih drugih organa, a ne samo savesnog blagajnika. Da je bilo ozbiljne kontrole ne bi se dogodilo da se fiktivni računi tek sada obzane, a SIEPA postoji čitavu deceniju. I to zahvaljujući blagajniku!

Nezvanično se saznaje da su osumnjičeni direktori sa Jasnom Matić na čelu ugovore pravili sa svima u Agenciji, od kafe kuvarice do rukovodilaca, ali su ovi bili dužni da deo vrate, kako bi se tim parama ponovo plaćale razne usluge, od avio-karata do nekih ličnih potrepština.

Javašluk u ovoj državnoj instituciji išao je dotle da „honorarci” više nisu mogli da izmisle na osnovu čega sve da pravdaju pare, pa su među sobom počeli da se sprdaju, kako se vidi iz njihovih prepiski koje su procurele u javnost, a u kojima se pitaju „šta više da izmisle”, ili se vajkaju „joj, majko mila, ne znam više šta da pišem”.

Da li je SIEPA usamljen slučaj? Kamo lepe sreće da jeste. Zato je samo pitanje dana kada će javnost u Srbiji saznati koliko još ima SIEPA i koliko se državnih para rastače po istoj mustri. Javna je tajna da najveći broj zaposlenih u ministarstvima pored osnovne plate od, kako se tvrdi, 38.000 do 60.000 dinara, bude „honorarno” angažovano na nekim drugim projektima ili članstvom u nekoj komisiji. Da li su deo para „honorarci” morali da daju stranci koja ih je „delegirala” ostaje, takođe, da se vidi ili je to deo partijske discipline o kojoj se samo šuška, a niko da je dokaže.

I dok „honorarci” dobro zarađuju realne pare za fiktivne poslove iz još tehničke vlade apeluju da stežemo kaiš. Možda bi taj opasač mogao malo i da se manje stegne ako bi se angažovao veći broj blagajnika kao što je ovaj s početka priče. Ili nekome baš odgovara da i ostalih stotinak agencija, koliko ih imamo, radi ovako – siepovski.