Поуке вештих балансера

Србија је данас на тешком испиту у погледу дешавања у Украјини. Од нас Запад тражи да се изјаснимо и да осудимо присаједињење Крима Русији, a то, гле случаја, тражи и Наташа Кандић („Политика”, 26. марта). Овде чак није реч о томе да ли сте „на терену патриотизма” (како Кандићева поставља ствар) или сте „разумни европејац”, већ о свести о тежини ситуације у којој је Србија већ дуже време и начину на који украјинска криза може да утиче на то. Србија нема право на грешке јер су нас до сада много коштале, а најтеже су биле оне када смо се опредељивали за једну страну. Тада смо по правилу доживљавали поразе и понижења. Поуке последња два века српске историје потврђују мисао једног ученог Француза, Тељандијеа, који је био на двору Обреновића и који је написао краћу историју Србије. Он је у уводу своје књиге рекао да Србија једино кад вешто балансира између великих сила и кад покушава да буде колико може, речено данашњим речником, добра са кључним играчима на међународној сцени, може да оствари минимум свог националног интереса. Kaко онда, тако и данас.

Да не би било нејасно, и емисар ЕУ Кацин је рекао: „Што се тиче односа према Украјини, надамо се да ће Србија разумети о чему је реч и да ће и она заузети став који је близу става Европске уније. Црна Гора је то већ учинила.” Дакле, Кацин и кругови из ЕУ чији је он курир траже од нас осуду Русије и увођење санкција Русији. Ова влада, као „техничка”, под свакодневним је притисцима са Запада – а они ће ескалирати – да се Србија одреди против Русије. Западним земљама би зарад медијске кампање против Русије било од великог симболичког значаја да Србија, која је виђена као проруска земља, уведе Русима санкције. Тако би се медијски послала симболична порука Москви: „Вас нико не подржава, остали сте сами.”

Ми смо мала и сиромашна земља и не можемо својим деловањем „за” или „против” Русије значајније ни помоћи ни одмоћи овој великој земљи која је у овом моменту у ривалству са Западом. Но можемо себи нашкодити ако се определимо „за” или „против” некога у овом сукобу великих играча. На страну блискост са Русијом у језику, вери и историјском искуству, ми бисмо – и да је у питању нека сасвим друга земља попут Кине и Индије – да будемо обазриви и да избалансирамо своју спољнополитичку позицију. Наиме, чак и да нам Русија никад није помогла у историји, а јесте, па чак и да нас је бомбардовала, а није, никако није паметно сврставати се против ње. Русија и Србија имају стратешке интересе у енергетици, које највише представља мегапројекат „Јужни ток”. Да је само то у питању, а није, јер је сарадња значајна и у другим привредним областима па и у финансијама, ми бисмо морали бити мудри. А то значи неутрални.

Зашто су захтеви да Србија осуди Русију ирационални и штетни (као и они други)? Пре свега зато што имамо користи од сарадње са Русијом, а што је још горе, имали бисмо још једну непотребну унутрашњу поделу која би нас слабила. Они који заговарају једну или другу крајност у овом случају или не знају много о спољној политици или пак нису добронамерни према својој земљи. Како је овде Запад доминантан, притисци медија да се осуди Русија због Крима израженији су но притисци русофилске јавности да се подржи Русија. Онај ко води земљу мора да мисли и о томе да не иритира моћне, али и да не иде против већинских опредељења и ставова друштва. У овој ситуацији најмање користи имамо од циничних и злурадих коментара типа: „Баш да видимо како ће се Вучић овде провући”, који долазе са обе стране нереалне крајности.

Александар Вучић је овим поводом рекао да је Србија увек била и јесте за поштовање међународних норми и територијалног интегритета земаља, али и додао да нам „предавања о томе не могу држати они који су лагано згазили територијални интегритет Србије”, као и да је Србија на путу ка ЕУ, због чега „она поштује своје обавезе, али неће имати непријатељски став према Русији”. Власт је свесна да би увођењем санкција Русији од тога имала само штете и унутрашње поделе или пак да би подршком сецесије Крима тиме легализовала сецесију Косова и добила обновљено непријатељство Запада. Једино решење, а тога је и Вучић свестан, јесте неутралност у овом изузетно осетљивом конфликту. Само је питање да ли ће власт коју сада предводи Вучић имати довољно снаге и подршке да издржи притиске. Интерес Србије је неутралност, но да ли ће у томе бити подршке других политичких фактора, медија и интелектуалаца? Готово сигурно је да неће јер се код нас на све гледа ускостраначки и секташки, па се овакве ситуације своде на ону народну „да комшији цркне крава”. Но овај пут је крава заједничка.

Политика неутралности не подразумева да сте пасивни и да не сарађујете и са Западом и са Истоком у мери која је у складу с нашим националним интересом. То у пракси значи да можемо, на пример, имати стратешку војнотехничку сарадњу и са САД и са ЕУ и са Русијом или неком другом земљом, али да не можемо и не смемо бити увучени у туђе и нама опасне геополитичке игре. Да ли је то могуће? У некој мери сигурно јесте и, како се свет мења, то ће бити све више реална опција која чува мале народе од великих тумбања у свету.

Политички аналитичар