Писац сумње и опомене

Сабрана дела Радослава Братића комплетирана су изласком десетог тома – „Други о Братићу”. Критичке текстове о великом српском писцу, из пера четрдесетак угледних књижевних критичара, историчара књижевности, универзитетских професора, приредио је Мирољуб Јоковић, а књигу су објавили београдска „Просвета” и „Филип Вишњић”.

Радослав Братић кроз своје целокупно дело, од прве написане реченице, примећује Никола Асановић, писац је сумње и опомене, писац од савести и дужности. У дослуху са својим ликовима, узгаја вечиту сумњу у лажну светлост, тражећи је на самом изворишту, јер само је ту светлост заиста светлост, баш као што је река бистра и чиста само на извору. Писац је опомене зато што ни својим ликовима, ни читаоцу не дозвољава да се обману и уљуљкају у лажно лепој слици јутра после олује – јер олуја је наша стварност, ето је већ сутра и треба бити спреман. А када кажемо да је Братић писац од дужности и савести, свакако да најпре подразумевамо његову самопрегорну бригу према завичају, изузетну одговорност према српском језику, као једином у шта писац не сумња.

Воља за приповедањем и сумња у приповедање, истиче Гојко Божовић, само су једно од двојства Братићеве прозе. Аутор је окренут и сазнању о неописивости и митској димензији Херцеговине и просторима урбаног и литерарног света који је, како читамо у роману „Смрт спаситеља”, сачињен од описа који се извлаче из књига Шекспира, Достојевског, Камија, Кафке, Гетеа, Андрића, Пиљњака, Толстоја, Мана, Селимовића, Црњанског, Киша и других писаца. Братићева проза показује и свој епски, реалистички карактер, али и вољу и способност да се приповедање саобрази модерним искуствима писања. Зато у овој прози нема епске тоталитарности, иако има епске грађе. Свет је виђен очима модерног становника који иронијом, фрагментарношћу, поменом наративне позиције, рачвањем приче или самосвешћу о приповедању укида могућност да прича иде само старим трагом. Уместо поетичке извесности, Братић нуди поетичку запитаност.

Уз напомену да је „Сумња у биографију” још један успели роман о дошљацима, сеобама и нашим деобама, Момир Војводић каже да се у овој причи прошло огледа у садашњем, а савремено у прошлом, а једно и друго су прво и друго лице истог света и живота. Говорећи о књизи „Писац и документ”, Љубиша Ђидић вели: „Документ пронађен у историји, а историју не чине године и векови, него дани, ови наши, којима сведочимо будуће године и векове, тај документ тамо где се налази наш лични живот Братић је понудио као жилу куцавицу која светлуца у неком његовом светионику, а нашем, у којем се овај писац реском речју спасавао у неком свом времену. А нашем. Звонећи речима пуним страха из неке своје цркве. А наше.”

Књигом „Шехерезадин љубавник”, напомиње Стојан Ђорђић, Братић показује да је писац који има довољно воље и снаге, списатељских искустава и знања да ту изворну подлогу свога књижевног опуса нашироко изложи и на свој начин образложи, да је артикулише и убедљиво и сликовито, а у одређеном смислу и конзистентно и систематски представи. Братићево познавање књижевности је и списатељско (ауторско), то јест стваралачко, а исто тако и читалачко и зналачко, то јест онакво какво укључује и веома богато читалачко искуство и шире познавање књижевности.

Ко познаје стваралаштво Радослава Братића, наглашава Мирољуб Јоковић, тај добро зна да су хумор и иронија саставне ознаке његовог прозног писма. Братић према свему гаји дистанцу. У његовом загледању и критичком преиспитивању свега постојећег, човек би могао помислити да има нечег нихилистичког, или да је реч о прози, а реч је, заправо, о темељном ставу човека 20. века према појавама које га окружују, о сазнању да су све хиљадугодишње вредности из темеља уздрмане и да је најбољи пут за указивање на то разарање знакова културе – баш стратегија ироније или хумора.