Pisac sumnje i opomene

Sabrana dela Radoslava Bratića kompletirana su izlaskom desetog toma – „Drugi o Bratiću”. Kritičke tekstove o velikom srpskom piscu, iz pera četrdesetak uglednih književnih kritičara, istoričara književnosti, univerzitetskih profesora, priredio je Miroljub Joković, a knjigu su objavili beogradska „Prosveta” i „Filip Višnjić”.

Radoslav Bratić kroz svoje celokupno delo, od prve napisane rečenice, primećuje Nikola Asanović, pisac je sumnje i opomene, pisac od savesti i dužnosti. U dosluhu sa svojim likovima, uzgaja večitu sumnju u lažnu svetlost, tražeći je na samom izvorištu, jer samo je tu svetlost zaista svetlost, baš kao što je reka bistra i čista samo na izvoru. Pisac je opomene zato što ni svojim likovima, ni čitaocu ne dozvoljava da se obmanu i uljuljkaju u lažno lepoj slici jutra posle oluje – jer oluja je naša stvarnost, eto je već sutra i treba biti spreman. A kada kažemo da je Bratić pisac od dužnosti i savesti, svakako da najpre podrazumevamo njegovu samopregornu brigu prema zavičaju, izuzetnu odgovornost prema srpskom jeziku, kao jedinom u šta pisac ne sumnja.

Volja za pripovedanjem i sumnja u pripovedanje, ističe Gojko Božović, samo su jedno od dvojstva Bratićeve proze. Autor je okrenut i saznanju o neopisivosti i mitskoj dimenziji Hercegovine i prostorima urbanog i literarnog sveta koji je, kako čitamo u romanu „Smrt spasitelja”, sačinjen od opisa koji se izvlače iz knjiga Šekspira, Dostojevskog, Kamija, Kafke, Getea, Andrića, Piljnjaka, Tolstoja, Mana, Selimovića, Crnjanskog, Kiša i drugih pisaca. Bratićeva proza pokazuje i svoj epski, realistički karakter, ali i volju i sposobnost da se pripovedanje saobrazi modernim iskustvima pisanja. Zato u ovoj prozi nema epske totalitarnosti, iako ima epske građe. Svet je viđen očima modernog stanovnika koji ironijom, fragmentarnošću, pomenom narativne pozicije, račvanjem priče ili samosvešću o pripovedanju ukida mogućnost da priča ide samo starim tragom. Umesto poetičke izvesnosti, Bratić nudi poetičku zapitanost.

Uz napomenu da je „Sumnja u biografiju” još jedan uspeli roman o došljacima, seobama i našim deobama, Momir Vojvodić kaže da se u ovoj priči prošlo ogleda u sadašnjem, a savremeno u prošlom, a jedno i drugo su prvo i drugo lice istog sveta i života. Govoreći o knjizi „Pisac i dokument”, Ljubiša Đidić veli: „Dokument pronađen u istoriji, a istoriju ne čine godine i vekovi, nego dani, ovi naši, kojima svedočimo buduće godine i vekove, taj dokument tamo gde se nalazi naš lični život Bratić je ponudio kao žilu kucavicu koja svetluca u nekom njegovom svetioniku, a našem, u kojem se ovaj pisac reskom rečju spasavao u nekom svom vremenu. A našem. Zvoneći rečima punim straha iz neke svoje crkve. A naše.”

Knjigom „Šeherezadin ljubavnik”, napominje Stojan Đorđić, Bratić pokazuje da je pisac koji ima dovoljno volje i snage, spisateljskih iskustava i znanja da tu izvornu podlogu svoga književnog opusa naširoko izloži i na svoj način obrazloži, da je artikuliše i ubedljivo i slikovito, a u određenom smislu i konzistentno i sistematski predstavi. Bratićevo poznavanje književnosti je i spisateljsko (autorsko), to jest stvaralačko, a isto tako i čitalačko i znalačko, to jest onakvo kakvo uključuje i veoma bogato čitalačko iskustvo i šire poznavanje književnosti.

Ko poznaje stvaralaštvo Radoslava Bratića, naglašava Miroljub Joković, taj dobro zna da su humor i ironija sastavne oznake njegovog proznog pisma. Bratić prema svemu gaji distancu. U njegovom zagledanju i kritičkom preispitivanju svega postojećeg, čovek bi mogao pomisliti da ima nečeg nihilističkog, ili da je reč o prozi, a reč je, zapravo, o temeljnom stavu čoveka 20. veka prema pojavama koje ga okružuju, o saznanju da su sve hiljadugodišnje vrednosti iz temelja uzdrmane i da je najbolji put za ukazivanje na to razaranje znakova kulture – baš strategija ironije ili humora.