Од тужби до помирења

Србија је остварила велики циљ -,у Међународном суду правде приказана je истина о страдању Срба у операцији „Олуја“, поручио је након завршетка једномесечне јавне расправе у Хагу, Саша Обрадовић, шеф правног тима Београда. Ову изјаву би без дилеме потписао онај део српске јавности који је сматрао да је овај процес  једина, ако не и последња прилика, да свет чује истину о српским страдањима у Хрватској. Чини се да су још већа очекивања гајена у Загребу, у којем се ни најлибералнији делови власти нису усудили да предложе повлачење тужби. Зато је процес у Хагу пратило страховање да би изношење хрватске и српске тужбе могло распламсати страсти с обе стране границе и на површину избацити емоције давно гурнуте под тепих.

После месец дана беспоштедне адвокатске борбе, чини се да та страховања нису била потпуно оправдана. Присећања и узбурканих осећања је било, али не у толикој мери да би она могла драматичније и дуготрајније да захладне односе између Београда и Загреба.

Иако хрватска заступница није била тако експлицитна као Обрадовић, из њених малобројних изјава ван суднице у којима готово да и није помињала геноцид, слободно се може закључити да је овом расправом и Хрватска постигла свој циљ. Пре свега, није одолела „притисцима” из Београда да се тужбе повуку, а њени адвокати су још једном пред читавим светом сав терет рата и злочина приписали режиму Слободана Милошевића и крајишким Србима чиме су смирили онај најрадикалнији део своје јавности. Тако су, на крају, помало неуобичајено за једно суђење, и пре пресуде, обе стране стигле до циља. Другачије се и није могло очекивати јер је и из њихових излагања било јасно да ни сами не верују да ће суд удовољити тужбеним захтевима.

Онима који су изблиза пратили овај процес такође није промакло да су за говорницом МСП-а хрватски адвокати у неколико наврата износили озбиљне оптужбе не само на рачун некадашњег него и садашњег српског руководства док су изван суднице били умеренији и готово избегавали сусрет са новинарима. Српска је страна, како је то професор Вилијам Шабас констатовао, наступала  „достојанствено и професионално” док је ван суднице било и емотивних реакција на излагања колега из хрватског тима.

Једино је остало нејасно шта је остало од приче о помирењу.  Ту, чини се, нисмо далеко одмакли. Весна Црнић Гротић и Саша Обрадовић су се, наравно сложили да „истина мора почивати на чињеницама” само што те „чињенице” за сада, а можда и никада, неће бити исто доживљене на обе стране.

А колико двема државама у овом процесу сагледавања прошлости може помоћи Међународни суд правде? Не превише. Јер као што то за наш лист рече адвокат Београда Вејн Џордаш мир и помирење ипак не могу почивати на раду међународних судова.