Od tužbi do pomirenja

Srbija je ostvarila veliki cilj -,u Međunarodnom sudu pravde prikazana je istina o stradanju Srba u operaciji „Oluja“, poručio je nakon završetka jednomesečne javne rasprave u Hagu, Saša Obradović, šef pravnog tima Beograda. Ovu izjavu bi bez dileme potpisao onaj deo srpske javnosti koji je smatrao da je ovaj proces  jedina, ako ne i poslednja prilika, da svet čuje istinu o srpskim stradanjima u Hrvatskoj. Čini se da su još veća očekivanja gajena u Zagrebu, u kojem se ni najliberalniji delovi vlasti nisu usudili da predlože povlačenje tužbi. Zato je proces u Hagu pratilo strahovanje da bi iznošenje hrvatske i srpske tužbe moglo rasplamsati strasti s obe strane granice i na površinu izbaciti emocije davno gurnute pod tepih.

Posle mesec dana bespoštedne advokatske borbe, čini se da ta strahovanja nisu bila potpuno opravdana. Prisećanja i uzburkanih osećanja je bilo, ali ne u tolikoj meri da bi ona mogla dramatičnije i dugotrajnije da zahladne odnose između Beograda i Zagreba.

Iako hrvatska zastupnica nije bila tako eksplicitna kao Obradović, iz njenih malobrojnih izjava van sudnice u kojima gotovo da i nije pominjala genocid, slobodno se može zaključiti da je ovom raspravom i Hrvatska postigla svoj cilj. Pre svega, nije odolela „pritiscima” iz Beograda da se tužbe povuku, a njeni advokati su još jednom pred čitavim svetom sav teret rata i zločina pripisali režimu Slobodana Miloševića i krajiškim Srbima čime su smirili onaj najradikalniji deo svoje javnosti. Tako su, na kraju, pomalo neuobičajeno za jedno suđenje, i pre presude, obe strane stigle do cilja. Drugačije se i nije moglo očekivati jer je i iz njihovih izlaganja bilo jasno da ni sami ne veruju da će sud udovoljiti tužbenim zahtevima.

Onima koji su izbliza pratili ovaj proces takođe nije promaklo da su za govornicom MSP-a hrvatski advokati u nekoliko navrata iznosili ozbiljne optužbe ne samo na račun nekadašnjeg nego i sadašnjeg srpskog rukovodstva dok su izvan sudnice bili umereniji i gotovo izbegavali susret sa novinarima. Srpska je strana, kako je to profesor Vilijam Šabas konstatovao, nastupala  „dostojanstveno i profesionalno” dok je van sudnice bilo i emotivnih reakcija na izlaganja kolega iz hrvatskog tima.

Jedino je ostalo nejasno šta je ostalo od priče o pomirenju.  Tu, čini se, nismo daleko odmakli. Vesna Crnić Grotić i Saša Obradović su se, naravno složili da „istina mora počivati na činjenicama” samo što te „činjenice” za sada, a možda i nikada, neće biti isto doživljene na obe strane.

A koliko dvema državama u ovom procesu sagledavanja prošlosti može pomoći Međunarodni sud pravde? Ne previše. Jer kao što to za naš list reče advokat Beograda Vejn Džordaš mir i pomirenje ipak ne mogu počivati na radu međunarodnih sudova.