Прво полустолеће новије српске уметности

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Лазара Трифуновића (1929–1983), познатог историчара уметности, под насловом: „Српско сликарство 1900–1950”, која је објављена у „Колу”.

О књизи, коју је приредио Динко Давидов, говорили су приређивач, Лидија Мереник и Весна Круљац, а одломке из дела казивао је Срба Милин. Представљању је присуствовала и Трифуновићева супруга Ана.

Посебна драгоценост ове књиге су репродукције најзначајнијих сликара у првој половини 20. века. Ту су дела Надежде Петровић, Милана Миловановића, Малише Глишића, Косте Миличевића, Бете Вукановић, Бранка Поповића, Моше Пијаде, Јована Бијелића, Петра Добровића, Саве Шумановића, Милана Коњовића, Мила Милуновића, Ивана Табаковића, Стојана Аралице, Милене Павловић Барили, Ђорђа Андрејевића Куна, Боже Илића…

Српска књижевна задруга, подсетио је Динко Давидов, објављује повремено дела историчара уметности. Добар пример је књига Светозара Радојчића „Узори и дела старих српских уметника” (1975), као и књиге Војислава Ј. Ђурића, Дејана Медаковића, Сретена Петковића, Лазара Трифуновића и његове маленкости.

Ове књиге су се бавиле националном историјом уметности у временском распону од средњовековне до модерне уметности. Лазар Трифуновић се најдаље отиснуо од српске уметничке традиције: привукла су га бурна ликовна збивања у 20. веку.

Успешно је поставио научно-педагошку основу за проучавање модерне уметности у Радојчићевом Одељењу за историју уметности. Био је научник и педагог, али и угледни писац критика о текућим збивањима у уметности свог времена.

Књигу Лазара Трифуновића „Српско сликарство 1900–1950”, је својевремено (1973) објавио „Нолит”. Током четири деценије њен глас није утихнуо, напротив, јасно се чују речи – мисли о првом полустолећу новије српске уметности које је Лазар Трифуновић, списатељски, зналачки и поуздано, предао својим савременицима.

Лазар Трифуновић, примећује Лидија Мереник, показује да је светлост синоним за генезу „импресионистичке стилистике” у српском сликарству прве деценије 20. века (1907–1908), и за њену кулминацију око 1920. године. Уочавање и ликовно разграђивање проблема светлости у српском сликарству, од вештачког до природног осветљења, допринело је да Срби уђу у модерно сликарство.

Занимљиво је поређење француских и српских импресиониста. Трифуновић каже: „Мада је једним оком гледао у Европу, српски импресионизам је донео другачију стварност, своју, без митолошке алегорије и великоварошког хука, без балерина, купачица и забава под лампионима, без коњских трка и задимљених станица.

Он је забележио све оно што је видео: периферију Београда и блатњаву Србију, топле боје србијанске јесени и оловне облаке рата, манастире и вејање жита, сељаке и бркате официре, ровове и херојска војишта, острва сна и наде, туђе море и ово наше заједничко сунце – једну природу, једну стварност и један свет који је од европског удаљен колико и српско сликарство од француског”.

Каријеру ликовног критичара, истиче Весна Круљац, Лазар Трифуновић није градио стајући уз етаблиране уметнике, него представљајући младе, још неафирмисане, ауторе и нове појаве, које за собом нису имале ни најмању временску дистанцу.

Мада је своје критичарске ставове темељио на најбољим традицијама европске и српске међуратне критике синтетичког типа, он је одбацио ограничавајуће конвенције, демистификовао раније моделе интерпретације и реформисао темељна полазишта српске ликовне критике.

Весна Круљац је подсетила да се од 1992. године додељује награда „Лазар Трифуновић” за ликовну критику, есеј, студију или гледиште.