Ко то тамо краде

Подразумева се ваљда да је много боље смеће бацати у подземне контејнере него да га „миришемо” сваког јутра у оним металним страшилима на точковима која руже град. Овако, убациш кесу ђубрета као у поштанско сандуче и не посматраш како стара, зарђали канта функционише као нека врста социјалног програма за сиромашне који у њој траже оброк или секундарне сировине.

Логично је, такође, да грађани плаћају градски превоз кроз централизовани компјутерски систем као што је првобитно замишљен бусплус систем. Било би разумљиво и да су сви аутобуси одавно климатизовани, па би лети бар прилози са Надом Мацуром о колапсу путника у јавном превозу имали мању минутажу.

Али, логично је и то што наши сироти грађани, ојађени пљачкашком транзицијом, одавно више не верују ни у какву промену, јер им се јавља да је свака новотарија само изговор да их неко из власти поново оџепари. Потом ће та иста екипа да им дели лекције о еволуцији. То јест, направиће их мајмунима.

Систем ендемске корупције заправо почиње од тендера. Набавка 1.800 подземних контејнера у Београду на површину је избацила ђубретарски муфљуз. Сумња се, наиме, да су извесне фирме биле фаворизоване на тендеру.

Чудна ми чуда. Чудно би било да нису. Зашто никога не изненађује то што послове добијају најскупље и најмање ефикасне компаније? Ако је посао већ добијен уз превару, како онда очекивати да такав систем донесе бољитак икоме осим онима који су ступали у разноразне дилове?

Зато би било лековито да сви они који имају амбицију да нам мењају свест и склоност да доносе олаке закључке о конзервативизму као урођеној генетској фалинци, имају у виду да смо искуствено дошли до закључка како свака промена крије у себи корупционашку двоглаву аждају чија једна глава припада политичкој касти, а друга мафији. Тако је и створен Павловљев рефлекс, али српски: чим нам помену прогрес, ми залајемо!

Није онда чудно да уместо имагинарног бусплуса пожелимо бркатог кондуктера који продаје карте, док ситниш звецка по поду. То не значи да желимо да останемо заувек у филму „Ко то тамо пева”, као метафори уклетог аутобуса који путује ка ништавилу. То значи да желимо да будемо сигурни да нас нико не крадуцка, што би рекао Веља Илић.

Отуда и горак осећај док слушамо како у великим градовима, попут Вашингтона или Лондона, тамошњи свет промене схвата као намеру власти да им олакша живот. Дакле, ти људи верују да неко брине о њима. Не треба, наравно, имати илузију да је тај велики свет лишен крадуцкања. Само је политичко џепарење сведено на најмању могућу меру.

Да није тако, и ми бисмо се одавно возили метроом. Али, они тамо деценијама имају подземне железнице, а ми тек одскора подземне контејнере. А непријатан мирис је већ почео да се осећа на површини.