Полицијске судбине

Судбина понекад зна да се сурово поигра са полицајцима који су открили неке од највећих злочина у Србији. Мало пре него што се Дарко Шарић предао истражним органима Србије, човек који је најзаслужнији за његово откривање пребачен је на радно место оперативца у Обреновцу. Реч је о Ивици Петровићу, бившем начелнику Оперативе Безбедносно-информативне агенције (БИА).

Ову кадровску промену открио је начелник Управе криминалистичке полиције (УКП) МУП-а Србије Родољуб Миловић. Он је у интервјуу једном таблоиду рекао да је управа на чијем се челу налази радила акцију „Балкански ратник” (у којем је откривено више од две тоне кокаина у Уругвају, што се сматра почетком расветљавања клана Шарић) „са оперативцима БИА Миланом Летићем и Ивицом Петровићем”. Миловић је додао да је „Летић завршио у пензији, а Петровић је пребачен у Обреновац за некаквог извршиоца”.

Формално-правно премештај урађен у складу са законом који прописује да послодавац може распоредити радника на место у складу са његовим квалификацијама, али суштински такав премештај значи деградацију искусног оперативца.

Као начелник Оперативе БИА, практично другог места по важности у овој агенцији, био је задужен за све оперативне послове агенције, као што је завршетак сарадње са Хашким трибуналом, хапшењем Радована Караџића, Ратка Младића и Горана Хаџића. Најбитнији посао који је БИА тада урадила била је управо акција „Балкански ратник”. Наводно је Петровић знао за размере Шарићевих послова још док је био у МУП-у Србије, али, из неких разлога, тај предмет никада није решен до краја. Због тога је цео предмет са собом понео када се вратио у БИА, после чега је успешно приведена акција откривања највећег мафијашког клана који је икад виђен на овим просторима.

Ивица Петровић је и члан Комисије за истраживање убистава новинара коју је основала Влада Србије. Занимљиво је да се у истој комисији, између осталих, налази и оперативац Управе криминалистичке полиције (чији је начелник управо Родољуб Миловић), Драган Кецман.

Његово име је, у контексту најзаслужнијих што је расветљено убиство Славка Ћурувије, открио недавно Никола Селаковић, актуелни министар правде. Кецман, као искусни оперативац, није поверовао у првобитну гласину да је убиство Ћурувије извршио Лука Пејовић, па је стрпљивим радом дошао до других доказа, какве су базне станице мобилних телефона које су, између осталог, довели до коначног привођења правди осумњичених за убиство београдског новинара и издавача.

Миловић је вероватно у праву када каже да се БИА огрешила о Ивицу Петровића, али хоће ли и управа на чијем се челу он налази наградити оперативца Кецмана. Или ће се јавности послати још једна порука – да они који су расветлили најтеже злочине обично заврше на периферији Београда. Или периферији полицијске хијерархије.