Политика не треба да буде зачин

Српска премијера новог домаћег филма „Атомски здесна”, према сценарију и у режији Срђана Драгојевића, биће одржана 9. априла у Великој дворани „Сава центра ” у Београду.

„Ништа на овом свету није бесплатно, осим сира у мишоловци”, каже један од јунака Драгојевићевог филма, менаџер продаје, гледајући породице из свих крајева бивше СФРЈ које су дошле на летовање у одмаралиште на Јадрану. То летовање је бесплатно уз услов да присуствују промоцији продаје у систему тајм-шера који подразумева да се купује ограничено време за коришћење апартмана на период од 99 година.

У овом односу између продаваца и купаца, редитељ филмова „Ми нисмо анђели”, „Лепа села лепо горе”, „Ране”, „Свети Георгије убива аждаху” и „Парада” слика успон деснице и либералног капитализма, „борбу” у којој се не бирају средства.

Термин „атомски здесна” сте искористили као метафору за шта?

„Филм ’Атомски здесна’ је марксистичка комедија о дивљем капитализму”, рече ми један хрватски новинар после новинарске пројекције филма пре неки дан у Загребу. Други је рекао: „Ово је комедија о људима који су погинули у капитализму”. Има ту истине, осим што нисам баш сигуран да је овај филм комедија. „Атомски здесна” је једна од најапсурднијих и, стога, најшармантнијих команди из пешадијске обуке „покојне” ЈНА. Када атомска бомба пада с десне стране, војници се баце налево и обрнуто, па преживе. Мени је било згодно да употребим ту команду како бих рекао да смо сви ми дочекали капитализам на ногама, насмејани, нико није „залегао” и сви смо „погинули”.

Филм „Атомски здесна” почињете цитатом да је некадашња Југославија сваком свом грађанину гарантовала две седмице одмора? Шта је вама дала а шта одузела СФРЈ?

Донела ми је скромно, али безбедно и угодно детињство, нови талас, Алана Форда, могућност да бесплатно студирам оно што ме је занимало, да завршим два факултета (психологија и режија, прим. аут.), да летујем у кампу на Мљету сваке године по месец дана за ситне новце. Много тога. Одузела ми је могућност да кредит за стан плаћам у швајцарским францима и дрхтим сваког првог у месецу да ли ћу успети да платим рату, дакле, лишила ме је саспенса и узбуђења. Лишила ме је привилегије да целе године отплаћујем кредит за 10 дана летовања, па да га зато још више ценим и памтим читаве године. И још много тога.

Шта вам данас Србија даје и да ли вам нешто одузима?

Живим у земљи коју имам и трудим се да буде боља него што јесте. То је оно што радимо сви ми који волимо своју земљу.

„Атомски здесна” је врло узнемирујући филм јер слика брисање границе између „џелата” и „жртве” у капитализму. Колико нас време у којем живимо чини џелатима, а колико жртвама?

Затекли сте ме овим питањем после премијера у Црној Гори, у Будви и Подгорици. Још сам под утиском мисли Срђана Тодоровића који је на конференцији за новинаре рекао да себе може да види у послу из филма, ситног агента продаје, само да је имао мало мање среће. Ех, помислих, и ја исто. Многи од припадника наше генерације нису могли да испоље своје амбиције и таленте, ово сурово време их је једноставно самлело. Бачени су у жрвањ себичности, похлепе, неморала, већина се није снашла. Једно је сигурно, обогатили су се најглупљи, најнедуховитији и најнеталентованији од наше генерације.

У новом филму, на Јадрану окупљате карактере из свих делова СФРЈ. Ваше поновно уједињење експлодира у нове личне сукобе и трагедије? Чини се да на Балкану никада неће бити мирно?

Успели смо, веома ефикасно, да се „ослободимо” братства и јединства. Од једног смо направили четири језика. Самопрегоран, дугогодишњи рад и залагање, да бисмо на крају имали братство и јединство у беди и сиромаштву. Мира ће тешко бити ако не изградимо праведнија и хуманија друштва.

Као и у случају „Параде” и на одјавној шпици филма „Атомски здесна” навели сте имена чланова комисије који нису одабрали ваш пројекат на конкурсу Филмског центра Србије (ФЦС) за суфинансирање филма. Да ли ће ово бити пракса све док не добијете средства на националном конкурсу?

Мислим да је то фер. Нека остане забелешка. Као што би било фер да се имена чланова комисије нађу на шпицама филмова које су изабрали када буду снимљени. Мени се, иначе, колективна одговорност не допада. Већ дуго предлажем да један, истакнути филмски уметник бира пројекте за суфинансирање. Тешко да би се ико бунио ако одлуке доноси неко од људи као што су Гордан Михић, Душан Ковачевић, Слободан Шијан, Срђан Карановић, Душан Макавејев… Једном сам био у тој комисији, са Чедомиром Коларом и Ђорђем Милићевићем. Шест филмова које смо изабрали имали су више од милион гледалаца у биоскопима и три учешћа на фестивалима А категорије, с две награде. Тада је један српски филм („Сјај у очима”, прим. аут.) последњи пут учествовао у конкуренцији Венецијанског фестивала. Ето, тако се може измерити и успех или неуспех свих комисија Филмског центра, у осам година, колико постоји. Али, овакви моји предлози обично наилазе на мук. Традиционално бежимо од валоризације и одговорности.

Али за „Параду” сте добили средства ФЦС-а за стимулацију квалитета и гледаности?

Да, то су средства која смо добили јер смо пријавили успех „Параде” на новом конкурсу за стимулацију фестивалског и репертоарског успеха, конкуришући с „Бодљикавим прасетом”. Добили смо девет милиона динара на основу 330.000 гледалаца у Србији и учешћа на Берлинском фестивалу, у програму „Панорама”, с три награде. Већина филмова је или репертоарски успешна или фестивалски, нама је успело да заслужимо стимулацију на оба фронта и то због учешћа на једном од три највећа светска фестивала и троструко више гледалаца него сви домаћи филмови, те године, заједно. И ако на основу тога не можете да добијете онолико колико просечно добијају филмови који прођу на конкурсу ФЦС-а, дакле бар 20 милиона, која је сврха? Да не помињем чињеницу коју нико неће да коментарише, јер им не одговара, ПДВ од тих 300.000 улазница, 30.000 ди-ви-дијева и остале услуге током снимања у потпуности је држави вратио уложени новац у „Параду” и остварио јој зараду од 15 одсто. И 21 награда на фестивалима држави на поклон. Јер, ако разговарамо са ове платформе, многи ће морати да признају да огромне суме новца за филмове добијају на „лепе очи” за 900, 2.000 или 3.000 гледалаца и без фестивалских успеха.
Сада смо за „Атомски здесна”, после одбијања од стране комисије, конкурисали за завршетак пројекта и добили седам милиона. Хвала Управном одбору ФЦС-а и на овоме, без те помоћи филм не бисмо завршили. Када прочитате да је филм видело 100.000 гледалаца, знаћете да сам с државом квит. после тога ће Србија да зарађује од сваког гледаоца који погледа мој филм. Не схватите ме погрешно, не залажем се за ту опасну паролу „Култура на тржиште”, али мора да постоји одговорност према државном новцу.

Да ли је и шта у култури покренуо Иван Тасовац као министар?

Није фер постављати овакво питање о раду човека који је на том месту провео једва пет месеци.

Недавно сте, у једном интервјуу, рекли да сте ви у политици да бисте подстакли културну политику. Како, који је ваш план?

Стојим вам на располагању да о овоме разговарамо када мој филм оконча биоскопски живот. Њиме сам веома задовољан и чини ми се да је ред да бар месец дана помогнем промоцији „Атомског здесна”.

Ранијим филмовима „Лепа села лепо горе” и „Ране” борили сте се против Слободана Милошевића, оснивача СПС-а, странке у чијем сте Главном одбору већ четири године. Је ли ово и данас контраст?

Социјалисти су се јасно дистанцирали од политике свог лидера из деведесетих. Да није тако, тешко да бих постао члан ове партије, без обзира на то што сам левичар. Али, хајде да будемо поштени. Деведесетих је радило четири пута више биоскопа, чак и током ратова, санкција и хиперинфлације. Демократске владе од 2000. су одговорне за затварање стотина биоскопа и домова културе. Треба се над том чињеницом макар замислити.

Социјалисти ћуте о писању неких медија да је њихов оснивач Слободан Милошевић био наручилац политичких убистава. Ћутите ли и ви о овој теми?

Ја не ћутим ни о једној теми осим о онима које ме не занимају и онима које се тичу приватног живота. На ово ћу вам радо одговорити. Стање смрти је најповољније да неком пришијете шта год хоћете. Ако документа која то поткрепљују постоје, могла су да се појаве пре деценију или раније. Ево, одговорио сам вам на питање, али не могу да не приметим како оваква питања ипак нису умесна редитељу који промовише свој нови филм. Политика заиста не треба да буде зачин и свему што радимо.