Неухватљиви Владан Десница

У издању СКД "Просвјета" и В. Б. З. из Загреба објављен је други том књиге "Хотимично искуство/Дискурзивна проза Владана Деснице" аутора Душана Маринковића, професора на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Маринковић је шеф Катедре за српску и црногорску књижевност на загребачком Филозофском факултету а ова књига је, како аутор каже за "Политику", резултат вишегодишњег истраживања дела и живота Владана Деснице, тог "још увек недовољно проученог опуса". У том опусу занимало га је Десничино полемичко искуство и контекст у којем се остваривала његова полемичка свест, као и део грађе који се односи на пишчево деловање као критичара, есејисте, полемичара, фељтонисте...

– Тек сада се са сигурношћу може тврдити да Десничин рад тражи нова сагледавања, независно од тога што су биле објављене три књиге ауторових есеја, критика и полемика (IV књига Сабраних дела из 1975, у издању "Просвјете" из Загреба, уредника др Станка Кораћа, IV књига Изабраних дела уредника др Станка Кораћа и Јована Радуловића, Бигз и "Јединство", 1993. и књига Десничиних полемика "Дело настаје даље од писаћег стола" коју је 2005. у Београду објавио Јован Радуловић, каже аутор.

Први том књиге "Хотимично искуство/Дискурзивна проза Владана Деснице", објављен је 2005, о 100-годишњици Десничиног рођења, и у њему је сакупљена сва објављена дискурзивна проза Владана Деснице. У другом тому прикупљени су сви пишчеви интервјуи и разговори, као и 13 необјављених дискурзивних текстова. Појам "дискурзивна проза" подразумевао је све пишчеве нефикционалне текстове (есеје, студије, полемике, приказе, критике, предавања, разговоре). Други том доноси и целовиту ауторову биографију, попис његове кућне библиотеке и фонотеке, попис аутора које је Десница спомињао у својим текстовима и опширан појмовник.

Аутор студије наглашава да је Десничина проза, и не само проза, и данас веома провокативна, јер се на неколико нивоа опире књижевним начелима доба у којем је настајала.

– Десничин опус оствариван је у турбулентном раздобљу растварања идеологизованих центара моћи контроле након 1948. године, које су будно пазиле на сваку јавну реч и своју институционалну позицију. Своју отужну лабудову песму то ће имати у, тада већ анахроној а болној, полемици у вези са Данилом Кишом. Занимало ме је пишчево полемичко "ја" у односу на рецентну књижевну и критичарску праксу, али и аспекти његове стваралачке и грађанске биографије: уобичајених приповедачких образаца и оријентације ка постмодернистичком концепту.

На питање да ли је, према његовом мишљењу, након 100 година од пишчевог рођења прошло време толико помињане "двојне припадности" и лицитирања чијој књижевности Десница припада, односно којим језиком је писао, Маринковић каже:

– Док год буде оних који ће се острашћено исцрпљивати у покушајима да феномен културних вредности гурају у монолитно одвојене "научне" и стручне моделе биће "отимања" о значајне ауторе чији је стваралачки опус ионако пронашао свој властити пут и место у култури/културама, што значи да ће питање "припадности", према потреби тренутка, бити отворено. Тако или слично је и са разумевањем језика Десничиних текстова. Па чак, има оних који сматрају да Десничин језик није ни српски ни хрватски, јер се на њихов ужас тај језик опире својом посебношћу. На делу је реализација једне индивидуалне а непоновљиве језичке свести и самосвести које су црпиле из целокупног језичког штокавског искуства, каже Душан Маринковић.

Наш саговорник наглашава да се рецепција Десничиних дела у Хрватској није променила нити на плану обавезности (заступљен је као обавезни аутор у школским и факултетским програмима) нити међу истраживачима његовог опуса у Хрватској. Ипак, обележавање 100-годишњице Десничиног рођења, према речима нашег саговорника, није било адекватно његовој присутности у хрватској култури па су бројне научно-културне институције "заказале" прећуткивањем овог јубилеја. – Одржан је један симпозијум у организацији Хрватског друштва писаца (ново удружење хрватских писаца које се одвојило од старог), а у склопу Задарских филолошких дана једна темa била је посвећена тумачењу Десничиног живота и рада.

Приликом рада на овој "хотимичној" књизи Душан Маринковић је имао подршку чланова породице Десница из Загреба и, како наводи, без помоћи Десничине ћерке др Наташе Деснице-Жерјавић и сина др Уроша Деснице све би било другачије и непотпуније.

– Надам се да ћу у књизи биографског карактера коју управо пишем успети да "ухватим" Десницу и његовo стваралачкo "ја" у дубинском раскораку између две културне традиције, као и пишчево постојање у простору и времену. А бројна питања која је он постављао могла би се укратко дефинисати као меланхолична упитаност над етичношћу човека и његове историје.

-----------------------------------------------------------

Сматрао се југословенским писцем

Душан Маринковић примећује да Десница није имао потребу да се језички "прилагођава" нити српској нити хрватској књижевнојезичној традицији и претпостављеној стандардизацији.

– То је лако уочљиво и у његовим фикционалним и нефикционалним жанровима, а тако је било и у његовој свакодневној приватној говорној пракси. Истина, сматрао се југословенским писцем. У ситуацији кад је морао да се определи да ли је хрватски или српски писац (на захтев уредништва едиције "Пет стољећа хрватске књижевности") изјавио је да се сматра и српским и хрватским писцем, кад већ не може бити југословенски.