Иран – руски џокер у игри са САД

Прошлогодишње америчко славодобитно најављивано отопљење у односима САД и Ирана почело је у последњих десетак дана интензивно да бледи, претећи да односе Вашингтона и Техерана врати у ледену фазу.

Белу кућу и Конгрес разбеснело је то што је Иран за свог новог амбасадора при Уједињеним нацијама предложио Хамида Абуталебија, чији је „потенцијални избор неодржив” за Вашингтон, који је запретио да му неће издати визу за службовање у светској организацији, чије је седиште у Њујорку. Америчке нерве кида то што је искусни амерички дипломата Абуталеби (56) својевремено био повремени преводилац за муслиманску студентску групу чији су чланови 1979. упали у америчку амбасаду у Техерану и током 444 дана тамо држала 52 Американца.

Иако је Абуталеби демантовао да је икада водио спорну организацију, амерички конгресмени описују га као терористу, а избор Техерана као увреду Америци.

Међутим, то је Вашингтону још најмања брига која се тиче Ирана, будући да Исламска Република минулих дана напрасно постаје значајна карта у геостратешкој игри Запада и Русије, која се превасходно води на територији Украјине и Сирије.

Упркос томе што је јуче шеф Међународне агенције за атомску енергију Јукија Амано рекао да Иран спроводи по плану прошлогодишњи прелазни споразум о њеном нуклеарном програму, Вашингтон стрепи да ће Москва у замену за иранску нафту наоружати Техеран противракетним системом С-300, којим би Иранци могли лако да бране своје нуклеарне реакторе од евентуалних ваздушних напада Израела и САД.

Америчка забринутост потекла је, између осталог, и од Ројтерсовог ексклузивног извештаја да Москва и Техеран интензивно преговарају о уговору о продаји иранске нафте Русији, при чему би „црно злато” било плаћено робом. Неименовани ирански званичник потврдио је британској новинској агенцији да би трампа, вредна око 20 милијарди долара, могла да укључи и руско оружје.

Москва и Техеран још су далеко од склапања уговора, али је у Вашингтону већ засветлела црвена лампица, будући да би руско-ирански споразум натерао САД да наметну нове економске санкције Ирану, што би вероватно подрило комплетан дипломатски процес с Ираном. Осим тога, нове санкције Запада не би имале ефекат досадашњих, јер би Иран обезбедио милијарде долара, те би Техеран било знатно теже натерати да седне за преговарачки сто.

Позивајући се на неименовани извор близак руској влади, „Комерсант” је навео да би куповина 500.000 барела иранске нафте дневно била дата једној руској нафтној компанији, која није присутна на међународном тржишту, тако да би руски државни нафтни гигант „Росњефт” био заштићен од евентуалних америчких санкција.

Амерички званичници незванично кажу да би овакав иранско-руски споразум „прекршио привремени споразум Ирана и светских сила, постигнут у новембру 2013. у Женеви и потенцијално изазвао санкције САД према Ирану”. Али, већа брига јесте да ли би руски председник Владимир Путин иранску нафту платио испоруком С-300, коју је својевремено обећавао и сиријском председнику Башару ел Асаду што је такође узнемиравало Запад.

Према речима Марка Дубовица, извршног директора Фондације за одбрану демократија, то је могуће.

„Ако Путин буде довољно љут због западњачке финансијске казне Русији, у игру би могао да убаци и споразум о С-300”, каже за амерички „Дејли бист” Дубовиц, којег описују као америчког експерта за санкције Ирану.

Систем С-300 упоредив је с америчким ракетним батеријама „патриот” и располаже софистицираним радарима и возилима за лансирање противавионских ракета, чак и балистичких пројектила. Штавише, руски војници својевремено су и обучавали иранске колеге за коришћење овог система, али је продаја С-300 обустављена када је Савет безбедности УН Резолуцијом 1929 увео санкције Ирану.

Тек сада се открива да, у оквиру резолуције, на дугачком списку забрањеног оружја за продају Ирану нема система С-300, што је потврдио чак и донедавни амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол.

Стога је евентуални споразум о продаји С-300 Ирану скривени џокер Русије у геостратешкој игри са Западом. Иако ће за Русију бити тешко да одмах дође до иранске нафте јер је већина иранских нафтних поља далеко од Каспијског мора, преко којег би нафта била превожена, а Ирану недостаје и инфраструктура којом би обезбедио испоруку нафте, ови преговори доводе у непријатну ситуацију администрацију Барака Обаме.