Чему ово служи, а уз то и не ради

Знам, знам, уз све ове бриге које као држава и народ имамо, кога се још тиче што изумиру царски орлови, сибирски леопарди, панде и – слободни уметници. Али, дозволићете, нама пандама и слободним уметницима, наша је мука најтежа, па тако, ево још једном о апсурдном кафкијанском заплету кроз који непрестано пролазимо, без изгледа за блиско решење.

По Закону о култури, доприносе за самосталне уметнике плаћа локална самоуправа. Град Београд, конкретно, уплаћује доприносе на минималну основицу (35 одсто просечне плате у Републици), и то са знатним закашњењем. Самостални уметник је, авај, порески обвезник, па Пореска управа самосталном уметнику, а не граду, зарачунава казнене камате за сваки дан кашњења. Ово вам, драги читаоци, тужно јавља самостални уметник кога тренутно терете за преко хиљаду евра некаквог дуга и још прете принудном наплатом!

У причу је уплетено превише институција које слабо комуницирају међу собом, или то никако не чине, па шетају самосталног уметника од шалтера до шалтера. То су: локална самоуправа која касни са уплатама (или уопште не плаћа доприносе, што је масовна појава у унутрашњости); Пореска управа која терети самосталног уметника, Фонд за здравствено осигурање који неће да му овери здравствену књижицу, Фонд за пензијско осигурање који прави проблеме при одласку у пензију. И на крају, Министарство културе, које се прави да га се све то не тиче.

Прошлог лета је на једном од састанака Министарства и уметничких удружења договорено да се заједно састану представници удружења и представници свих уплетених институција и да се заједнички нађе решење али од тога, за сада, ништа није било. Да збрка буде већа, иако у Закону о култури пише да локална самоуправа уплаћује доприносе самосталним уметницима, у Закону о доприносима стоји да локална самоуправа може, али и не мора, да уплаћује доприносе. Град Београд се, кад му то одговара, позива на то, па тврди да је уплата доприноса њихова добра воља, не и обавеза.

И где смо сад? Чекамо решење које се не појављује. Здравствене књижице углавном неоверене, а фиоке пуне претећих коверти о принудним наплатама.

Овај слободни уметник који вам се тренутно јада разболи се прошле јесени од нимало пријатне болести. Књижица наравно неоверена, болница ме не прима, шта ћу, одем у приватни Дом здравља „Ристић“. Прими ме љубазни доктор и каже, нема вама лека овде у „Ристићу“, немају они терапије које су вама потребне, идите ви лепо у другу клинику по имену „Милмедик“, радим ја и тамо. Шта ћу, пођем за убедљивим доктором у „Милмедик“. Он ми обећа терапију која никад, али баш никад, није оманула, јесте да је прескупа, али успева гарантовано. Терапија по имену „ортокин“, лечили се њоме и папа и Меџик Џонсон, и оздравили. Ако је било добро за папу, ваљда ће бити и за мене, мислим ја, осим ако ствар не делује само на верској основи. И тако ја оставим у „Мелмедику“ повећу суму пара и пола душе у истој коверти.

Прође тако од чудотворне папске терапије месец, два, па и три, ништа се не дешава. Папи је можда деловало, можда и Меџику, али мени не делује. Од „Милмедика“ ни писма ни разгледнице, иако су рекли да ће звати, снимати и распитивати се за случај. Укратко, свратила сам код њих да им кажем да им терапија не ради, што их је, канда, веома зачудило. А да ви мени лепо вратите паре, питам ја? Схватате, у том часу сам већ очајна, Пореска ми дише за вратом са принудних хиљаду евра, те немам ни стида ни срама. „Милмедик“ рече запањено да такав случај у каријери нису имали, да им неко тражи паре назад, али кад су мало размислили, одлучили су да ипак врате, али не све – само 40 одсто цене чудотворне методе. Како су проценили да је њихова одговорност за неизлечење само толика, не знам. Мало смо се ценкали, али ја то нисам умела ни на пијаци, а камоли у отменим клиникама, те они остадоше већински власници мог новца. Узех оних 40 одсто и одох кући, много више болесна него кад је све почело, прошле јесени, и седох да вам се пожалим.