Професор стрељан пре пресуде

Чачак – Виши суд у Чачку поништио је пресуду Војног ратног суда Првог пролетерског корпуса од 18. новембра 1944. године којом је Константин Коста Михаиловић (1891) оглашен за народног издајника и непријатеља те кажњен смрћу стрељањем, губитком часних права за свагда и конфискацијом целокупне имовине. Тиме су враћена грађанска права ратном директору чачанске Гимназије (1941–1942) а затим (1942–1944) директору Шесте реалне женске гимназије у Београду, који је рођен у Чачку као син старешине цркве Светог Вазнесења, Сретена Михаиловића, завршио филозофски факултет у Београду и постао професор биологије.

Захтев за рехабилитацију поднела је Катарина Кулунџић из нашег главног града, Костина унука, а током поступка Више јавно тужилаштво у Чачку доставило је мишљење да нема места усвајању тог захтева, те да мора постојати пресуда која се односи на покојног Михаиловића.

Унука је навела да професор није учествовао у размирицама разних зараћених фракција током Другог светског рата, нити икада учинио недело према било коме у средини у којој је живео.

„Нетачно је да је саставио списак партизанских симпатизера у Чачку на основу којег су Немци већи број грађана послали у логор, не одговара истини да је сарађивао са Немцима и недићевцима јер је био огорчени антифашиста и одликовани учесник Првог светског рата. Податак да је Немцима у Чачку приређивао вечере потпуно је измишљен да би му се одузела имовина”, наведено је у захтеву Катарине Кулунџић.

Она истиче да је њен деда стрељан без пресуде, „с обзиром на то да је пресуда која постоји у списима сачињена после стрељања”, те да је убијен само из идеолошких разлога, међу првих 105 стрељаних интелектуалаца у Београду. Пуномоћник Катарине Кулунџић, чачански адвокат Витомир Ћаловић, истиче да је професор био родољуб и да је страдао у првом таласу наиласка нове власти, „која је желела да докаже моћ а не да тражи правду”.

Судија Гордана Тошић прибавила је спорну пресуду Војног ратног суда, која се чува у архивској грађи БИА. У том документу је наведено да је Михаиловић крајем 1941. године, као директор Гимназије у Чачку био у анкетној комисији коју је образовао комесар за унутрашње послове Аћимовић, са задатком да састави списак државних службеника који су били партизани или симпатизери, и достави комесару. Професору се у кривице убраја и што је био члан друге комисије коју су са истим задатком те јесени саставили Немци, тражећи све Чачане од 16 до 65 година наклоњене партизанском покрету, да би на основу тога око 200 мештана било одведено у логоре а неки стрељани. Додаје се, такође, да је јануара 1942. године у Трбушанима код Чачка професор подвео две поштене девојке из села немачком команданту.

На основу изведених доказа, судија Вишег суда у Чачку одлучила је да рехабилитује Косту Михаиловића. У образложењу тог решења наводи се да нису поштована основна права окривљеног јер је у диспозитиву пресуде написано да је по оглашењу одмах извршна, што значи да Михаиловић није имао право на жалбу нити му је пресуда била достављена. Она не садржи одредбу да се изриче „У име народа Југославије”, нема имена чланова већа и записничара, недостаје потпис председника пороте, нема записника о главном претресу.

„Из овога произилази да је Михаиловић осуђен у поступку који није одржан пред судским већем на главном претресу, не постоји доказ да је Виши војни суд одобрио извршење смртне казне, нити образложење зашто је казна извршена без дозволе тог суда”, наглашено је у решењу о рехабилитацији Косте Михаиловића, који је стрељан неутврђеног датума 1944, пошто су га једне новембарске вечери партизани у Београду одвели у непознатом правцу.