(О)позив

И шта сад, кад је штета једној компанији учињена? Хоће ли они који су направили сензацију око „отровних” штрудли, да помогну „Житопреради ДМ” да поврати углед, надокнаде јој финансијски губитак и понуде посао за 25 радника, које је фирма одмах морала да отпусти, пита један наш читалац пошто је вештачење аустријске лабораторије показало да је производ ипак безбедан. Добро питање, јер поменути производ и даље је на рафовима немачких и словеначких трговина, осим серије која је имала вишак охратоксина А и која је на провери.

Дакле, нико се није отровао. Они, међутим, који од (о)позива или повлачења производа, као нормалне процедуре у европском систему безбедности хране или друге робе, направљеном да би штитио потрошаче, праве хистерију обично пропусте суштину. Зато већина грађана код нас ни седам дана од објављивања ове вести, није добила праву информацију о томе шта је у ствари био проблем у овом случају – шта једемо, функционише ли систем безбедности хране у Србији, брине ли држава о нама и можемо ли се отровати охратоксином А ако смо појели кутију штрудли са смоквама?

То јесте резултат и сензационалистичких текстова у медијима, али кривица почиње најпре од произвођача. Јер, систем безбедности хране постоји да би сви у ланцу – од произвођача до потрошача били одговорни. У овом случају „Житопрерада ДМ” овакав сценарио могла је избећи једноставним саопштењем на сајту или преко неке организације потрошача у коме је, уместо неповерења потрошача, могла чак и да поентира код њих. Тиме што би им саопштила да је због спорне серије, ове прoизводе одлучила да повуче са тржишта и то у циљу безбедности купаца (што је и учинила, али без објављивања). Тако раде озбиљне компаније и тако се стиче поверење потрошача. Власници „Мицубишија”, који је пре два дана објавио опозив 24.000 возила, због недостатка на мотору, неће престати да га возе, јер ова компанија брине о њима, па зато је ваљда и повукла проблематичне моделе.

Али зашто ниједна компанија код нас, па ни оне највеће, не поступају као овај јапански гигант или било која друга компанија у свету. Због тога што смо и даље незрели за овакве подухвате. Систем и процедуре постоје, прописи су усклађени, али никако да се „приме” и код нас. Инспекције раде свој посао, али све што раде најчешће је под велом тајне, све док полуинформација не процури у јавност. Јавност и потрошачи су, са друге стране, неповерљиви што због тајни, што због полуинформација и слике која је, управо због оваког стања, довела у сумњу све што се код нас производи и контролише. Медији јуре тираже, по сваку цену, а компаније које се нађу на тапету беже од медија и на крају притерани уза зид чак и проверена истина коју изговоре делује као јефтино оправдање. И ко на крају профитира? Нико, а сумњи колико (не)ћемо на све стране.