(O)poziv

I šta sad, kad je šteta jednoj kompaniji učinjena? Hoće li oni koji su napravili senzaciju oko „otrovnih” štrudli, da pomognu „Žitopreradi DM” da povrati ugled, nadoknade joj finansijski gubitak i ponude posao za 25 radnika, koje je firma odmah morala da otpusti, pita jedan naš čitalac pošto je veštačenje austrijske laboratorije pokazalo da je proizvod ipak bezbedan. Dobro pitanje, jer pomenuti proizvod i dalje je na rafovima nemačkih i slovenačkih trgovina, osim serije koja je imala višak ohratoksina A i koja je na proveri.

Dakle, niko se nije otrovao. Oni, međutim, koji od (o)poziva ili povlačenja proizvoda, kao normalne procedure u evropskom sistemu bezbednosti hrane ili druge robe, napravljenom da bi štitio potrošače, prave histeriju obično propuste suštinu. Zato većina građana kod nas ni sedam dana od objavljivanja ove vesti, nije dobila pravu informaciju o tome šta je u stvari bio problem u ovom slučaju – šta jedemo, funkcioniše li sistem bezbednosti hrane u Srbiji, brine li država o nama i možemo li se otrovati ohratoksinom A ako smo pojeli kutiju štrudli sa smokvama?

To jeste rezultat i senzacionalističkih tekstova u medijima, ali krivica počinje najpre od proizvođača. Jer, sistem bezbednosti hrane postoji da bi svi u lancu – od proizvođača do potrošača bili odgovorni. U ovom slučaju „Žitoprerada DM” ovakav scenario mogla je izbeći jednostavnim saopštenjem na sajtu ili preko neke organizacije potrošača u kome je, umesto nepoverenja potrošača, mogla čak i da poentira kod njih. Time što bi im saopštila da je zbog sporne serije, ove proizvode odlučila da povuče sa tržišta i to u cilju bezbednosti kupaca (što je i učinila, ali bez objavljivanja). Tako rade ozbiljne kompanije i tako se stiče poverenje potrošača. Vlasnici „Micubišija”, koji je pre dva dana objavio opoziv 24.000 vozila, zbog nedostatka na motoru, neće prestati da ga voze, jer ova kompanija brine o njima, pa zato je valjda i povukla problematične modele.

Ali zašto nijedna kompanija kod nas, pa ni one najveće, ne postupaju kao ovaj japanski gigant ili bilo koja druga kompanija u svetu. Zbog toga što smo i dalje nezreli za ovakve poduhvate. Sistem i procedure postoje, propisi su usklađeni, ali nikako da se „prime” i kod nas. Inspekcije rade svoj posao, ali sve što rade najčešće je pod velom tajne, sve dok poluinformacija ne procuri u javnost. Javnost i potrošači su, sa druge strane, nepoverljivi što zbog tajni, što zbog poluinformacija i slike koja je, upravo zbog ovakog stanja, dovela u sumnju sve što se kod nas proizvodi i kontroliše. Mediji jure tiraže, po svaku cenu, a kompanije koje se nađu na tapetu beže od medija i na kraju priterani uza zid čak i proverena istina koju izgovore deluje kao jeftino opravdanje. I ko na kraju profitira? Niko, a sumnji koliko (ne)ćemo na sve strane.