Срби између наковња и чекића

Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата, издавачка кућа „Итака” из Београда објавила је књигу „Распеће Србије” (Страни аутори о Србима и Србији у Великом рату – савременици, учесници, сведоци), коју је приредио Ратомир Рале Дамјановић. Мото књиге су стихови Гаврила Принципа, које је ексером урезао на својој робијашкој порцији: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/ Данас све ко јуче,/ Сутра се исто спрема”.

У књизи „Распеће Србије”, осим ове библијске метафоре, објашњава приређивач, уочљива је и једна друга, хомерска. О српском војнику говори се као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком – Србијом, и на обали мора машта о кући и породици.

Али, још један мотив хомерског карактера има нарочит смисао, који истичу писци заступљени у овој књизи. Речје о сукобувеликог и малог. Прождрљиви аустроугарски Киклоп устремио се на малог српског Одисеја,као Полифем на Лаертовог сина у Хомеровом спеву. Силник никада не схвата упорност и разлоге малог да опстане. Колико год жали што је остао без јединог ока, Полифем толико жали што га је ослепео „ситан и слаб човечуљак, ништавац прави”. Киклопова пећина, парадигма некакве планетарне шпиље, поништава „обичне” људске вредности, складну породицу, пријатељство, дарове земље, домаћински живот, гостопримство.

„У великим светским пометњама Срби се не сналазе”, записао је врсни познавалац нашег усуда и историјских „неминовности” професор Радован Самарџић у књизи „Сеобе у српској историји”. Најчешће им се догађа да не схватају политичке токове и не равнају се према њима, држећи се завета књига староставних. Никако да схвате неминовност примања новог поретка и прихвате истину с којом се пре неколико хиљада година суочиомитски јунак у Есхиловом „Окованом Прометеју”: „Упознај себе, прими нови поредак,/ и нов господар влада сада бозима”.

Исте теме и иста питања, вековима, може се рећи. Виктор Иго се 1876. у ватреном прогласу „За Србију” залагао да се „људско питање” стави изнад „политичког питања”. Један други Француз, академик Жан Дитур, пише да су „Срби народ који је упознао највише трагедије у својој ближој и даљој историји, и чије јунаштво, осећај части, једва да изгледају овоземаљски. Приметио је да „има људи којима се приписује у злочин што неће да умру. То је случај са Србима... Они су још ту, опстајући у свом бићу, настављајући да одржавају у животу ту неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа”.Славни Мигел де Унамуно свој текст „За српски народ” завршава мишљењем да је „праведно дозволити овом народу да развије свој сопствени идентитет, да не буде наковањ о који ће чекићати други народи, нити земља за коју ће се борити”.

Ипак, само сасвим неупућени и наивни се још питају, примећује Ратомир Дамјановић,откуд то да су нас наши савезници, из Првог светског рата и из Другог светског рата, бомбардовали 1999. године? Читалац ће много научити из ове књиге. О нама и о себи. О Европи ондашњег и данашњег времена. О људској природи и људском забораву. Пашће му, можда, на памет Ракићева песма „На Газиместану”,у којој се поставља питање да ли смо ми – данашњи – „недостојни историје наше”. Или вапај песника „Плаве гробнице”Милутина Бојића, у песми „Сејачи”: „И васељена њива наша поста/ За семе части – које сунцу сиже,/ Господе, казне зар не беше доста”? Сетиће се Тукидида,који је давно записао: „Људска природа која је сад потпуно надвладала законе и која је била навикла да противно законима чини зло, с радошћу је открила да не влада својим страстима”. Сетиће се, рецимо, Мефистовог монолога у Гетеовом „Фаусту”, о карактеру људског бића: „Истог кова вазда Земљин је мали бог,/ И настран, као и првог дана свог./ Мало би боље живовао/ Да му небеског сјаја одблесак ниси дао./ Он то зове умом, а ума сав му смер/ Да буде зверскији но сама звер”.

На почетку књиге,у првом плану је портрет оних који владају и одлучују у неком времену, после чијих одлука крене пошаст попут Великог рата. Паралелно су дати текстовикоје су писали Анри Барби, сведок догађаја, овде у Србији, и Лео Пфефер, главни истражитељ Сарајевског атентата. Тежиште се касније,са историјског и политичког аспекта,помера на доживљај, на поглед изнутра, на сведоке, обичне људе, лекаре и новинаре, ратне дописнике и ратне заробљенике, на страдање, злочине освајача, епидемију тифуса, трагичну епопеју повлачења, живот у егзилу, далеко од куће, чежњу за својом Итаком.

Кроз целу књигу провлачи се женски поглед на људе и догађаје, а у једном блоку говори се о женама ратницама: Флори Сендс и Милунки Савић. О Српкињи Милунки драгоцено сведочанство оставља управо Енглескиња Флора, јер су те најодликованије жене у историји, рањене, делиле шатор у болници.

Посебно поглавље посвећено је духу српског војника, а у њему су записи о епској и мученичкој Србији, о српском хероизму и односу према заробљеницима, о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми „Тамо далеко”…

Књига се у целини ослања на сведоке и учеснике, осим у случају неколико аутора, који су, такође, инспирисани аутентичним догађајима и аутентичном грађом. Отвара је чудесна поема „Ода народу српском”, коју је Габријеле Д’Анунцио испевао у јесен 1915. године и објавио у миланском листу „Коријере дела сера”, а затим је послао краљу Петру и то исписану својеручно. Заступљени су и други поетски текстови. Неки записи преузети су из специјалних издања часописа „Kossovo day”, штампаних у Енглеској и Америци, тих ратних година (1916.и 1918).У поглављу Давид је оборио Голијата говоре историјске личности, као и дописници енглеских, руских, мађарских, аустријских,француских, америчких, немачких новина…

Зоран Радисављевић