Повратак коренима

Драглица на Златибору – Велика шатра је насред ливаде, звуци трубе се разлежу све до високих борова, а на улазу у ливаду с пута између два дрвета затегнут видљив натпис: "Сабор братства Шуљагића". Осмех, руковање, па братски загрљај пристиглих. Рођаци, даљи и ближи, млађи и старији, из далека допутовали, радују се овом виђењу, ту у крају њиховог заједничког претка.

Слика је ово сабора братства Шуљагића, прекјуче одржаног у селу Драглици, у ненарушеним лепотама оног изворног, горњег Златибора. Призор скупа који је сабрао више стотина чланова ове бројне и сложне фамилије. Да рођачке везе ојачају, корена се сете и традицију окупљања, прошле године започету, наставе.

Ни времена ни труда нису жалили да се у постојбини сретну са братственицима. Дошли су овде и из Београда, Војводине, градова широм Србије, али и из Мостара, Словеније, па и далеке Канаде. Претежно Шуљагићи, а ту су и Чумићи, Шишаковићи, Лечићи, који воде порекло од Шуљагића и, као они, славе Томиндан.

Заједничко им је, кажу, порекло од истог претка. Врх њиховог богато попуњеног родослова припада Саватију Шуљагићу, родоначелнику фамилије, који се у Драглици настанио још 1690. године. Од Саватијевих седам синова породична грана се шири на многе стране. Данас Шуљагића има на стотине, и по Америци, Аустралији, Европи. Веле да их је у Србији највише у Ужицу, Београду, Пожеги, Банатским Карловцима, а по свету у Милвокију, Аделаиди, Хановеру. У Драглици сада има тридесетак домаћинстава ове фамилије.

По доласку на сабор најпре су сви отишли да посете мермерно спомен-обележје, са гравуром старинске грађевине, подигнуто на месту где је била прва кућа Шуљагића још у 18. веку. Потом, читаво поподне дружили су се под шатром, уз богат ручак и свирку трубача. Нашло се ту и старо и младо: најстарији учесник овог дружења је Јанко Шуљагић са 86 лета, најмлађи четворомесечни Лука Шуљагић. Певали су и веселили се сабораши, ни ситна киша није успела да им поквари добро расположење.

– Овај сабор одржавамо да се не разродимо, не заборавимо корене, да у овом захукталом и брзом времену скренемо пажњу на традицију и изворне вредности. Па и да укажемо на заборављеност овог предивног краја. Наша саборска порука је да нико не сме да наруши ове лепоте и да горњи Златибор треба заштитити од дивље градње – каже нам домаћин овог сабора познати ужички лекар др Страјин Шуљагић.

– Кад смо се прошле године први пут овако окупили – надовезује се Драгличанин Радивоје Шуљагић – решили смо да ово постане традиција, и то сваке прве суботе у августу. Онда нас је било више од шестсто, сада нешто мање, али видите како је лепо и весело, како одјекује песма златиборска.

И добро су се почастили окупљени, обиље хране припремано је за трпезу под шатром, док се пет великих земљаних лонаца пуних свадбарског купуса пушило на ватри иза шатре. Члан одбора за организовање сабора Зоран Шуљагић, са Беле Земље код Ужица – један, како рече, од чак седам Зорана Шуљагића из фамилије – објашњава да су се за ову прилику домаћински спремили, обезбедивши 220 кила јагњећег и прасећег печења, 250 кила свадбарског купуса у коме је скувано 50 кила сувог меса, затим 50 кила пршуте за предјело, велики камион хладњачу пун свакојаког пића... Трошак сносе сви братственици: одрасли који дођу на сабор дају по 1.000 динара, а уз то, ко хоће, добровољно учествује и са својим производима.

А да би стигао на овај сабор највећи пут прешао је Мирко Р. Шуљагић, чак из Ванкувера у далекој Канади. Родом је Београђанин и у тој северноамеричкој држави живи шест последњих година. По струци је машински инжењер, ради као консултант у једној нафтној компанији.

– Путујем на Средњи исток послом, па сам замолио власника фирме да направим прекид и коју седмицу проведем овде на Златибору. Долазим у ове дивне крајеве одмалена, целе распусте сам ту проводио. Овакав догађај заиста вреди, Србија на овај начин треба да се врати ономе што је, чини ми се, изгубљено: породици, фамилији, нашим коренима. Познајући живот на западу, схватио сам да ми у Србији тешко развијеном свету можемо да парирамо технологијом, али имамо друге вредности. Рецимо, храна коју на западу једу је готово синтетичка, а овде се најлепше једе, храна је природна и здрава, чисте су воде и ваздух, лепоте изузетне. То треба да негујемо и свету представљамо – каже Мирко Шуљагић.

И трајало је ово дружење сложних братственика дуго у ноћ. Овде међу боровима завичајне Драглице која је, како рекоше, њихово најтврђе упориште.