Моје име – лозинка љубавника

„Мој занат ми је дао врх са којег ћу пасти.
У сну сам се пео, а да нисам ни знао.
И још ми је дао, и још ми је дао – поразе и части...”

Ово су стихови песме Арсена Дедића, са којом се завршава биографски дугометражни документарни филм „Мој занат” београдског сценаристе и редитеља Младена Матичевића, филмски споменик легенди југословенског и хрватског кантауторства. Oднедавно, филм се налази на редовном репертоару биоскопа у Хрватској, а наша публика биће у прилици да га види у дворани „Сава центра” током предстојећег Фестивала документарног филма – „Белдокс”.

Од деведесетих година наовамо, ово је и први већински хрватски филм који је режирао један српски редитељ. Пишући и о томе у свом критичком приказу филма, под насловом „Документарац о Арсену Дедићу –  београдска посвета највећој хрватској глазбеној легенди”, филмски критичар Ненад Полимац, између осталог, каже: „Да Арсен живи, компонује и пише песме негде другде, рецимо у Италији, Француској или Америци, ово би био тек један од филмова који је о њему снимљен. У нас је све другачије, па је зато филм Младена Матичевића још драгоценији...”

Из документарног филма „Мој занат” Младена Матичевића

Откуда Матичевићу, евидентном поклонику рокенролa и аутору изврсних документараца попут „Гето: тајни живот града”, „Како постати херој” и „Трка за живот”, као и играних филмова „Један на један” и „Заједно”, уопште идеја да сними филм о ванвременском Арсену Дедићу, стихописцу и композитору, кантаутору, меланхоличном поети? Наш редитељ на то нуди занимљив одговор:

– Имaм тeoриjу дa, за разлику од мушкараца, жeнe кoje вoлe Aрсeнoву музику вoлe je бeз oбзирa нa узрaст. Mушкaрци, бaр je тo мoj случaj, бивajу зaрoбљeни у Aрсeнoвoј „мрежи” тек кaдa пређу четрдесету. Oн je нajвeћи пeсник пaмeтних чeтрдeсeтoгoдишњих и стaриjих мушкaрaцa, кojи упрaвo у тoм пeриoду бoлнo схвaтajу свoje границе и пoстajу свeсни дa њихoв живoт ниje oнo штo су мислили дa ћe бити. Taj пeриoд eмoтивнe рeкaпитулaциje нajбoљe je прoвeсти уз Aрсeнoву музику, jeр je oн кao aутoр истoврeмeнo и сeтaн и ирoничaн и сaмoирoничaн, aли прe свeгa убитaчнo тaчaн кaдa су нajинтимниja људскa oсeћaњa у питaњу.

Заронивши у дубине два паралелна света уметника чија су дела постала део колективне свести, Младен Матичевић кроз самоисповест свог филмског јунака гледаоцу предочава Арсена Дедића као становника свемира славних и великих, али и Арсена као човека из суседства који свакодневно покушава да достојанствено држи кормило свог властитог живота који га је одавно надрастао. С једне стране је то Арсен, рођен и одрастао у шибенској улици Николе Тесле, са свом својом, до сада никада тако до краја откривеном интимом, а са друге велика музичка звезда која тако дуго блиста увек постојаним сјајем. И управо тим ауторским опредељењем да ово буде филм у којем ће о Арсену говорити само Арсен, Матичевић је свом филмском јунаку подарио досад невиђено интригантну димензију.

И Матичевићево опредељење да „Мој занат” буде црно-бели филм испоставило се као пун погодак. Филмска слика до краја се сљубила са филмским садржајем, са Арсеновим стиховима, са Арсеновим нотама. Матичевић је, каже, од почетка био свестан да је себи поставио веома висок естетски задатак, али да је страсно желео да сними филм „елегантан онолико колико је елегантна Арсенова музика и његова уметност уопште”.

– Црнo-бeлa фoтoгрaфиja билa je прирoдaн избoр, jeр ja Aрсeнoву музику чуjeм кao црнo-бeлу у oнoм нajплeмeнитиjeм смислу. Зa мeнe су стaри црнo-бeли филмoви пojaм eлeгaнциje, визуeлнe лeпoтe и дeлуjу вaнврeмeнски –каже Матичевић, који је у свом некласичном документарцу трагао за одговором на питање ко је човек који стоји иза песама и стихова које толико волимо.

Један од могућих одговора, још на самом почетку филма, нуди сам Арсен Дедић. Каже: – Ја сам Арсен. То ми је име и занимање. Ја се узимам као лек или као отров. Скраћеница ми је Арс, а хемијски знак АС... Моје име је лозинка љубавника... Оно што затим следи јесу милозвучне континуиране и чврсто повезане покретне слике и лепих и тешких тренутака у животу уметника и његове уметности, музике и поезије. Филм намењен свима. И онима који су толико млади да не знају ко је Арсен Дедић и онима који су његове песме одувек волели.

Матичевићев документарац „Мој занат” од 75 минута сниман је са прекидима две календарске године, уз многе проблеме, пре свега финансијске природе. Аутор каже да би његова дугогодишња жеља да сними овакав филм остала у домену маште да није упознао Веру Робић-Шкарица, челницу Хрватског филмског савеза, угледне загребачке продуцентске куће, која је храбро стала иза филма, изборивши се и за већинску подршку ХАВЦ-а. Мања финансијска подршка стигла је затим и из Филмског центра Србије…