Родољупци и србомрсци

Списак на који су атестирани волитељи отаџбине „Наши”, метнули тобожње највеће србомрсце није претерано уздрмао Србију. Није зато што смо затрпани важним стварима, великим питањима опстанка остатка света, волшебним лавиринтима формирања српске владе и снегом кад му време већ беше истекло.

У западном делу Србије људи плачу, јер им је задоцнела мећава уништила воћњаке и малине, најскупље, кажу и најбоље воће на свету. Било би добро да се некако огласи писац и малинар аутор „Доротеја” Добрило Ненадић, који у свом новом штиву о кокошкама које лете, пише и о малињацима, као чаробним местима за неизречену љубав према Србији, таквој каква јесте. У тој причи наведене су, набројане и описане ендемске мане локалних Срба који су у свом свету такви какви јесу, али их писац и такве какви могу да буду, у истини или фикцији, не одваја нити то може, од сопственог завичаја.

Овај контраст са злоћудним списком који су направили „Наши” (чији сте ви, у ствари, моји нисте!), само је литерарна негација родољубачке идиле која, напросто, не може да постоји, нити је има било где. Родољубље јесте неотуђиво, лично осећање према своме роду, колективна свест о припадању. Али, на тако нешто нико нема монопол, нити га може силом или глупошћу придобити.

Како су се „Наши” снашли у нашем вредносном суноврату, сврставајући људе по свом ћефу и својим опскурним видицима? Нису схватили, јер то и не могу, да је њихов списак, на коме још има небројено места, отворена лицитација са позицијом другачијег, чак нескривена мржња према њима, према онима које су сами изабрали како би им казали да нису исто што и они.

Наравно да нису, било би наопако да јесу.

Бар половину прозваних људи познајем лично. Никада се не бих усудио да процењујем било каква и која њихова осећања, емоције су лична ствар, а о љубави према отаџбини не говори се претерано често. Рекао бих да није пристојно, јер постаје сумњиво. Патриотизам заиста јесте, као што је неко рекао давно, врло често уточиште ниткова.

Али, то је емотивни постулат који увек подразумева подсећање на антологијску мисао почившег патријарха Павла, коју је изрекао јер му је руља звиждала кад је удостојио Слободана Милошевића да му оде на пријем за 29. новембар: „Моје је место свуда где су људи, ма какав крст или други знак носили, или не носили никакав знак (звиждуци).” Патријарх је подигао глас, колико је могао, и рекао: „Дајте, будимо људи иако смо Срби!”

Да ли би се због ове реченице пречасни аскета и мученик Павле нашао на списку? Врховни црквени отац свих Срба, судећи према ономе што је рекао, није мрзео никога, нити сумњао у велике вредности свога народа. Он је само указао на мане оних који су му звиждали, јер нису разумели (а нису ни могли) да је родољубље и указивање на мањкавости у своме роду. Прочитајте поново ту мисао: Патријарх није себе искључио из поимања мана гомиле. Није желео да се одвоји нити од родољубља нити од грешника, нити од усуда.

Наравно да „Наши” нису први који су правили спискове непријатеља. Деведесетих година, у идеолошком центру тадашње креветске коалиције (Милошевић-Марковић) створена је матрица за категоричну поделу: на патриоте и издајнике, на часне трудбенике и стране плаћенике, на сервилне љубитеље власти и њихове критичаре. На подобне и неподобне. На живе и виђене да буду почивши.

У једном часу, више од пола Србије нашло се на страни плаћеника. Створени су ескадрони смрти, многи људи су убијени, јер су били конкуренција владајућој плутократској клики која се куне у патриотизам, али не мари за њега.

Неки су страдали, јер су мислили другачије или писали другачије. Тада је и започело рушење темеља тог система који је све више и све безнадније одржаван џелатима из сенке, владавином тешке руке српске Леди Магбет.

Сви новопописани „антисрби”, који су се појавили пред судом да би дали свој исказ, тврде да се не осећају угроженим. Глумац Никола Ђуричко верује да је у питању само обичај Срба да своје неистомишљенике називају издајницима.

Адвокат „Наших” гарантује да нико од „србомрзаца” неће бити угрожен, јер списак и није направљен да би икога угрожавао или му претио. Направљен је тек онако, да се зна.

Сад ваља замислити како је труст врхунских умова те патриотске групације заседао, доделио себи улогу арбитра родољубља, и смишљао кога да стави на списак а кога да изостави из толике конкуренције. Могло би да буде смешно, али није. Многе ужасне ствари су започеле списковима и потцењивањем маргиналаца који су их састављали. Ово напросто није фолклорна групација, већ нешто много горе, малигни израстак који није могуће лако дефинисати.

Само да не останемо равнодушни према списку или постанемо равнодушни према плачу, како то давно беше спевао Бора Ђорђевић.