Шаренолико такси друштво

Позната престоничка слика таксисте који вози са раскопчаном кошуљом и уз шеретски осмех прича масне вицеве могла би у року од неколико година да постане прошлост. А поред надалеко чувене "опуштености" београдских такси-возача, постоји и проблем незнања страног језика, што је и њима и муштеријама из иностранства понекад непремостива препрека. 

Нашој редакцији недавно се јавио читалац који је присуствовао једном пропалом позиву на вожњу.

– Возио сам се и чуо преко радио-станице да странци траже возило како би обишли центар Београда. И још обећавају плаћање по договору. Врло добар посао, али изгледа да је проблем био у томе што су инсистирали на добром знању енглеског језика. Диспечер је бар десет пута поновио о чему се ради и нико му се није јавио – каже читалац.

Градска одлука о Ауто-такси превозу, између осталог, налаже да се временом таксисти обуку у одела, слично као што се недавно догодило са возачима ГСП-а "Београд".

Прича о веселим таксистима који псују као кочијаши и очијукају са млађим муштеријама женског пола и даље је актуелна, а Александар Бјелић, председник "Жутог таксија", каже да ће увођење правила понашања ићи мало теже.

– Увек се орасположим кад чујем да би неко требало да упристоји таксисту. Баш да видим ко ће то да изведе – уз осмех каже Бјелић и наставља: – Не, шалу на страну, ради се на томе да се таксисти едукују, посебно по питању језика. Пре два месеца је организован курс који је похађало 100 таксиста, учили су енглески и немачки језик.

Према његовим речима, таксиста је, по својој природи, анархичан тип човека и потребно је неко време да би се ситуација довела у ред.

– Такси-предузећа би требало да буду јаке приватне фирме и онда власник може у оквиру ње да захтева начин облачења, знање језика, као и врхунску класу возила. Када се уведе и систем сателитског праћења аутомобила, муштерија ће бити сигурнија од крађе, јер ће таксиста знати да је праћен. Тада неће моћи да се понови прича из деведесетих, када је Кинез на аеродрому тражио да оде у хотел "Парк" у Београду, а завршио је у Новом Саду, јер се таксиста досетио да и тамо има хотел са истим именом – каже Бјелић.

И његов колега Миодраг Миљковић, власник "Зеленог таксија", сматра да је потребно увести озбиљна правила у такси-службу.

– У овом тренутку 20 одсто таксиста зна енглески језик. И то су углавном млађи људи, који су тек почели да таксирају. За оне од 40 или 50 година касно је за учење. Потребно је написати универзални кодекс понашања, који ће бити обавезан за све – сматра Миљковић.

Аеродром је и даље, каже он, познат као златни рудник за таксисте преваранте. Догађа се да странац упита колико кошта вожња и таксиста му, као из топа, каже да је 50 евра. Онда страни држављанин пита другог, а он му каже онолико колико буде на таксиметру.

– Туриста ће обично прихватити да се вози за 50 евра, јер је то фиксна цена и зато што се плаши да на таксиметру не буде много више – објашњава Миљковић.

И док Београђани и посетиоци из иностранства још страхују да ће причљиви таксиста да им опустоши новчаник, Миљковић подсећа да у такси-служби има и озбиљних интелектуалаца.