Посвета Михаилу Лалићу

Михаило Лалић Фотоархива „Политике”

У „Српској књижевној задрузи”, поводом стогодишњице од рођења, било је речи о делу Михаила Лалића (1914–1992). О великом писцу говорили су Радивоје Микић и Драган Лакићевић, а одломке из романа „Лелејска гора” казивао је Срба Милин. Овом „малом омажу о великом писцу”, како рече Лакићевић, присуствовао је и Рајко Лалић, пишчев син.

Михаило Лалић, по речима Бранка Поповића, најбољег тумача овог писца, истакао је професор Микић, један је „од најбољих романсијера српског језика”.

Мада се огледао у врло различитим књижевним врстама (Лалић је, наиме, писао песме, приповетке, романе, путописе, репортаже, дневничку прозу, аутобиографску прозу), овај писац је високо место у историји српске књижевности стекао најпре као романсијер. Иако је у књижевност ушао као песник и приповедач, Лалић је пажњу привукао пре свега романом „Свадба” (1950).

Књига песама „Стазе слободе” (1948) и прве Лалићеве књиге приповедака „Извидница” (1948) и „Први снијег” (1951) нису остварења по којима би се њихов аутор издвојио међу писцима који су тих година улазили у књижевност.

А захваљујући чињеници да је на самом почетку педесетих година (које су иначе означене као „време романа” у српској књижевности) објавио роман у коме је партизански рат приказан на потпуно неконвенционалан начин (главни јунак Тадија Чемерикић каже да је партизанска револуција за њега једна свадба, један специфичан облик народно-празничног живота који се издваја из онога што је свакодневно), Михаило Лалић је постао писац који је у тзв. ратну књижевност увео знатне новине.

Ако су те новине у роману „Свадба” у основи тек наговештене, оне ће до пуног изражаја доћи у познијим Лалићевим романима са ратном тематиком („Зло прољеће”, „Лелејска гора”, „Хајка”, „Раскид”). Неподељено је мишљење да је из круга романа са тематиком  везаном за Други светски рат и Лалићево ремек-дело, роман „Лелејска гора”.

Овај роман је и добар пример за Лалићев однос према књижевном облику и самом стваралачком процесу. Наиме, ако је у времену између два светска рата Момчило Настасијевић био пример песника који све своје песме пише у верзијама (а неке од њих имају и више од двадесет верзија), онда је Михаило Лалић пример романсијера који и најдужи књижевни облик подвргава сталним прерадама.

Он је, примера ради, роман „Лелејска гора” објавио у три верзије (прва верзија је објављена 1957, друга 1962, а трећа 1990), мада је практично у сваком новом издању мењао поједине описе и реченице.

Узимајући за тему збивања која макар делом имају аутобиографску подлогу Лалић је обликовао сложену причу о збивањима смештеним у 1942. годину. Кроз причу о Ладу Тајовићу и искушењима кроз која он пролази када се сам нађе у планини, у непријатељском окружењу, Михаило Лалић је испричао причу о самоћи и тешкој унутарњој борби кроз коју мора да прође појединац у тешким временима.

У Лалићевом књижевном опусу веома важно место заузима и циклус романа на чијем је почетку роман „Ратна срећа” (1973). Поверавајући улогу приповедача једном меланхоличном и разочараном човеку, човеку који има много разлога да преиспита и личну и колективну прошлост, Михаило Лалић је желео да прикаже један важан историјски процес – процес нестанка епског света, света који верује у „ратну срећу”, у херојство, поштење и подвиг.

Романи Михаила Лалића, нарочито „Лелејска гора”, били су предмет сталног критичарског интересовања. О томе, ван сваке сумње, сведочи и чињеница да је о овом писцу, од 1965. до 2001, објављено једанаест књига, пет зборника критичких текстова и велики број појединачних радова наших проучавалаца књижевности.

Последњих година, примећује Микић, интересовање за Лалића као да је одједном опало, а и стогодишњица његовог рођења пролази онако како не би смео да прође јубилеј писца који заузима тако високо место у српској књижевности.

Михаило Лалић у СКЗ

У „Српској књижевној задрузи”, чији је био аутор, Михаило Лалић је објавио седам књига: роман „Зло пролеће”, у библиотеци „Српска књижевност у 100 књига” (1964), „Лелејску гору”, такође у библиотеци „Српска књижевност у 100 књига” (1969), изабране приповетке „Гости”, у „Колу” (1967), роман „Тамара”, такође у „Колу” (1992), а постхумно књигу приповедака „Опраштања није било” (1994), аутобиографију „Epistolae seniles” (1995) и избор прича „На мјесечини” (2005).