Жена која је хтела униформу

Пирот – На први поглед, Светлана Глигоријевић (73), звана Руски, по много чему подсећа на своје вршњаке-пензионере, али када видите њен енергичан ход и чујете је како говори, постаје јасније зашто су за њу многи Пироћанци говорили да има "мушке руке и женско срце". А Светлана се заиста, читавог живота, бавила мушким пословима. Прва је и једина жена електричар-бандераш у Пироту, па ватрогасац, вишеструки давалац крви... Због послова којима се бавила била је прва жена у овом крају која је обукла панталоне, возила мотор, аутомобил, комби. И ко зна шта још...

 – Где год бих се појавила, људи су коментарисали моје облачење, а мој посао је захтевао да се пењем на бандере, да одлазим на неприступачне терене, у удаљена села, учествујем у гашењу пожара. То су била тешка времена и са таквим предрасудама просто нисам имала времена да се борим. Била сам потребна људима у невољи, а све друго није ми било важно – казује за "Политику" Светлана, изданак угледне пиротске породице, којој је надимак Руски дао отац, јер има изузетно светлу пут.

Иначе, оца Арсенија, предратног комунистичког активисту, ретко је виђала јер је био прогањан, затваран и интерниран у Бугарској. Изгубила је оца пред крај рата, и сећа се само неких детаља из породичног живота. Мајка Вера је, ткајући ћилиме, покушавала да прехрани четворо сирочади. Већ са 17 година, одмах после Другог светског рата, борећи се за комад хлеба, Светлана је успела да, као ђак у привреди, добије посао којим се и њен отац бавио у Пиротској електричној централи.

Гвоздене пењалице

– Више сам била гладна него сита, а нисам имала ни пристојну одећу ни обућу. Када сам почела да радим као бандераш више нисам желела да мењам посао. Немаштина и тешки услови у којима сам живела са својим сестрама и мајком дали су ми снагу да се трудим још више – прича Светлана.

Носила је на леђима алат, мердевине, пешачила по неколико километара до одредишта. На бандеру се тада пело пењалицама, које су биле од тешког гвожђа. Нарочито су биле тешке прве године по запослењу, јер је радила све послове, од дежурстава па до сече дрва на циркулару. Ипак, успела је да добије диплому електроинсталатера, а на специјализацији у Словенији стекла је звање квалификованог електромеханичара. У заслужену пензију отишла је на лични захтев, јер је, објашњава, желела да млади брже дођу до посла.

Упоредо са пословима на увођењу електричне енергије у пиротским селима, 1950. године Светлана – Руски је једног дана отишла код Јована Џунића, председника Добровољног ватрогасног друштва. Ту је, у наредним деценијама, остварила још један сан. Постала је ватрогасац и наставила породичну традицију.

– Увече, на корзоу, шетали су моји другови у дивним униформама и већ следеће године и ја сам добила своју униформу – каже Светлана сећајући се шетњи по корзоу и топлих чизама. То је био почетак њеног добровољног рада у ватрогасној јединици. До краја каријере постала је ватрогасни официр и ватрогасни судија.

Одликовани ватрогасац

Још се памти њена пожртвованост приликом пожара у неколико пиротских предузећа, због чега је више пута одликована. Некада је на Старој планини свако село имало добровољно ватрогасно друштво, добро опремљено и стручно оспособљено. Недавни пожари на овој планини указују да је време да се људи поново окупе, упозорава Светлана, присећајући се да су ватрогасци-добровољци сваког лета обилазили терен и спречавали паљење стрњишта и ширење пожара.

У својој ужој породици, Руски има и ловаца и риболоваца. Још као дете ловила је ракове у Нишави, а данас, како каже, "забацим пар пута да ухватим нешто за вечеру, али и да се одморим и опустим". Почасни је члан Риболовачког удружења "Пастрмка" и на свој 65. рођендан свечано је отворила нове просторије удружења и поклонила му ћилим.

Руски је 35 година живела као подстанар. Један од најсрећнијих тренутака био јој је када је добила кредит за стан и позвала своју мајку да живи код ње.

– Увек сам радила и трудила се да помогнем људима, али са ове временске дистанце схватам да сам, ангажујући се свуда, ипак пропустила да створим своју породицу. Тако је, ваљда, требало да буде – закључује своју причу Светлана Глигоријевић Руски.