Србија чека првог пса - водича за слепе

БЕОГРАД  - Србија нема ниједног пса водича за слепе, а за набавку таквог пса, његову социјализацију, обуку и школовање инструктора, потребно је око 25.000 евра.

Савез удружење слепих и слабовидих „Бели штап” рачуна да „хуманост још станује” у Србији, па је започео акцију: надају се да ће бар милион од осам милиона грађана, послати СМС поруку на број 4183, којим ће у фонд Савеза за куповину „најбољег пријатеља” упутити по 100 динара.

Балетски играч и водитељ шоу програма „Плес са звездама” Алекса Јелић међу првима је Савезу донирао 1.000 евра које је освојио победивши у једној од емисија ранијег шоу програма „Твоје лице звучи познато”.

У друштву свог пса Рока, дошао је да подржи пријатеље и сигуран је да ће и неко од такмичара из шоу програма, који сада води, неку од награда поклонити том савезу и додатно олакшати куповину пса.

Како каже, у акцију се укључио јер је његова бака била скоро слепа, па се и сам уверио да је губитак вида дефинитивно најтежи хендикеп.

„Има нас осам милиона у Србији, толико смо познати по хуманости, барем смо били, не би требало да баш сада, у овом тренутку то изгубимо и да не пошаљемо бар ту једну поруку. Нека поштаље милион грађана и нека пошаљу по једну поруку, нека то не буде осам милиона, већ један па ће значити нешто”, уверен је Јелић.

Популарни Алекса каже да није једина јавна личност која је укључена у неку хуманитарну акцију, већ да заједно са колегама врши јавни притисак на гледаоце да и они учествују и истовремено, из недеље у недељу, дају информације коме је помоћ најпотребнија.

Тако је било и пре две недеље када је у питању била мала Нађа Новаковић, подсетио је Јелић, а сада је покренут читав низ акција. Сигуран је да ће и неко од такмичара из шоу програма „Плес са звездама” своју награду поклонити Савезу удружења слепих.

Срећу коју му пружа Роко, каже, не може да опише и зато је излишно говорити о томе шта пас може да значи ономе ко нема вид и истовремено безрезервно верује да и Србија спада у „цивилизоване” земље.

„Живео сам годинама у Шпанији и тамо свако са својим псом може да уђе било где: у банку, градски превоз, постоје места где можете ући са великим псом, знате у који део превоза треба да станете уколико имате великог пса, која раса мора да има брњицу, а која не. У цивилизованим земљама - знам да када тако кажем звучи ружно, али доживљавам да смо ми цивилизована земља - та правила се поштују и сви ти закони усвојени су много раније”, каже Јелић.

Иако се тек сада прича о стварима које је требало да буду завршене пре много година, уверен је да није касно да се „пробуде људи и почне са набавком тих дивних лабрадора који спадају у најпаметније псе”.

Акција ће трајати до 30. октобра и председница Савеза Весна Несторовић каже да ће стредства бити употребљена за куповину једног пса, а да ће преостали новац бити усмерен за школовање и образовање младих инструктора у Словенији.

Пас са беспрекорним педигреом, проверен неколико легла уназад, без генетске предиспозиције за разна обољења и стар око осам недеља, кошта око 2.500 евра, дресура, након годину дана боравка у социјализаторској породици још око 10.000 евра, а ту је и обука тренера - укупно већ поменутих око 25.000 евра. До сада је прикупљено 18.000 евра.

У словеначком Кинолошком удружењу Сло канис, који се бави дресуром псе за потрагу несталих у планинама и паса водича за слепе, обучаваће се инструктори из Србије.

„Слепа особа мора да прође обуку за самостално кретање, мора сама да зна где је у простору, где се налазе и где иде, а пас водич долази као нови систем у вашем ходању и тада се бели штап склања. Ви псу не можете да кажете ни улицу ни број где ће да вас одведе, јер то није такси, то је пас дресиран да вас одведе од тачке А до тачке Б, уз ону праву пирјатељски сарадњу, као када се два другара договарају у који ће кафић да оду”, објашњава Несторовић.

Ако је свота од 25.000 евра цена по којој неко процењује вид - у реду, каже она и додаје да свако ко има пса и зна која је то срећа када дође кући, онда може и да замисли каква ће то срећа бити за оне који немају срећу да могу да виде свет који их окружује:

„Онда ми можемо да идемо свуда, не морамо да чекамо пратиоца, можемо да се вратимо кући кад год желимо и да се и ми, као и све слепе особе других земаља крећемо самостално.”