Ударник звани Земљотрес

Ужице – Снажан стисак големе шаке, а у шездесету улази, још има Лазар Петронијевић, први крамп ужички. И најтврђи камен пуца кад га он крампом, онако зналачки, удари. Увек је на цени то његово умеће у овом каменитом крају.

А рад је Лазару у крви: био је некад чувени акцијаш, 15 пута ударник од чега три пута двоструки. По надимцима Лазо Земљотрес и Лазо Багер тада познат. Кад је он копао, земља се тресла. На тешком послу у ливници Ваљаонице бакра деценијама радио. Ни данас, иако деда са четири унука, нема му равног кад треба канал ископати, угаљ унети, дрва цепати.

 – И ништа ми није тешко, навикао сам да радим. Ма никада себе нисам штедео – прича нам он, најрадије се сећајући акцијашких дана. А Лазаревог прегалаштва сећају се многи његови саборци акцијаши. Један од њих, ужички синдикалац Петрашин Друловић, каже:

 – Лазо Земљотрес је легенда. Човек код кога никад није било „нећу“ и „не могу“. Где год затреба он потури леђа, а никад није клонуо духом.  

Лазар Петронијевић се родио у оближњој Злакуси, селу земљаних лонаца, али му живот у детињству није био мек као глина од које се лонци праве. Одмалена по селу тешке послове обављао, у раду очврснуо. Са 19 година се оженио и у Ваљаоницу бакра запослио, у Севојну настанио где и сада с породицом живи. На свом радном месту, једном од тежих у ваљаоничкој ливници, радио на ливним уређајима: каткад и лонац пун ужареног бакра прихватао и изручивао.

Крајем седамдесетих, по успешном периоду бављења фудбалом, „заразио“ се вирусом акцијаштва. Ваљаоничари имали искусну омладинску радну бригаду „Слободан Пенезић Крцун“, а у њу Лазо први пут ступио 1977. године на ОРА „Кадињача“. И одмах оставио утисак, међу највредније се сврстао. На 12 радних акција потом учествовао, по свим југословенским републикама путеве, објекте и спортске терене градио, голети пошумљавао, канале за водовод копао...

Крамп му увек била главна алатка: почне на траси да копа рано ујутру па, уз само једну кратку паузу, не престаје до по подне. Одмицао свима, једва би они с лопатама стизали да поваде земљу коју би Лазо откопао. Препричавало се по бригадама како ради онај момак звани Земљотрес, и новине су о њему писале. Једном су му се, на ОРА „Катланово“ 1980. године, команданти свих бригада потписали на крамп за успомену му поклоњен. Другом приликом, на акцији у Босанском Петровцу, хтели су да минирају велики камен јер нису могли да га разбију. „Станите, дајте мени, штедите мине“, повикао је Лазо, па дохватио најбољи крамп, знао где тачно треба да одалами и после шест минута ударања камен је пукао. А на Палићу сатима је трчао гурајући пуна колица земље: зној само кипти, а Лазар пева.

И тако, акција за акцијом и он сваки пут ударник. У друштву стотина младих људи који се, сви одреда, боре за ударничка звања, Лазо Земљотрес је стекао укупно 15 значака, с тим што је три пута био двоструки ударник.

– Лепа су то времена била, радили смо и земљу с љубављу градили. Акције су нешто посебно, немогуће је то речима описати, треба доживети. Чак сам и моју старију ћерку Марину кад је имала шест година водио на ОРА „Ибар Ушће“, а са њених 12 у Босански Петровац. Ех, када би се сад акције обновиле први бих пошао, још је снаге у мојим рукама. Ево, ми стари ужички акцијаши договорили смо се да изведемо неколико мањих уређења паркова и чишћења корита Ђетиње током лета. Граду да будемо од користи и подсетимо се на прошла времена – прича нам Лазо, који је и добровољни давалац крви.

Кад би ишао на акције, сећа се, није од Ваљаонице бакра добијао слободне дане. Морао је на ту друштвену активност годишњи одмор да потроши, иако је и на послу био један од највреднијих, добитник признања најбољи млади радник самоуправљач и градске плакете за рад. Изгарао је, а касније постао – технолошки вишак. После 32 године стажа (с бенефицијама) 2003. године су га у предузећу прогласили технолошким вишком и дали му отпремнину. Данас, каже, живи од половине пензије за трећу категорију инвалидности, па додатно зарађује радећи тешке физичке послове.

– Гледам данашњу младу генерацију, има их и добрих и вредних, али већина се не прихвата каквог напорнијег рада. И жале ми се људи код којих понешто одрадим како, и кад добру дневницу понуде, тешко доброг физикалца налазе. Не знам ко ће нас заменити кад ми старији онемоћамо, јер у свако време је вредан физички радник потребан – размишља стари акцијаш.