ММФ, Украјина и друге игре

Свргнути председник Виктор Јанукович жалио се крајем прошле године  да ЕУ већ три године од Кијева тражи да закључи споразум са ММФ-ом како би Украјина добила 610 милиона долара техничке помоћи. „Украјина је озбиљна европска држава, а ММФ нам говори ’подижите цене комуналних услуге за становништво, замрзните плате и пензије’. Све у том тону. Ја, међутим, никада нећу на то пристати!“, говорио је Јанукович.

Шест месеци касније ММФ је одлучио да Украјини додели 17 милијарди долара кредита.   

Баш ме занима како су изгледали преговори између ММФ-а и Украјине, да ли се говорило о буџетском дефициту, пензијама и јавној потрошњи и који су то, на крају, економски разлози превагнули да се Кијеву одобри огроман кредит. Зашто уопште неко улаже толики новац у земљу која је на прагу грађанског рата и чија привреда сигурно није кадра да, бар у догледно време, отплаћује те кредите?

Када делегација ММФ-а треба да стигне у Србију, у пола државне администрације се проглашава стање „повишене борбене готовости”, прикупљају се извештаји, праве анализе, ничу предлози за обарање јавне потрошње, за кресање пензија...  Истини за вољу, ММФ овде често има улогу бабароге на коју се позивају домаћи политичари кад немају довољно куражи за неку непопуларну економску меру.

Шта је овога пута определило те финансијске стручњаке да огромну суму новца, од које ће 3,2 милијарде долара бити одмах доступно, усмере ка тренутно најнестабилнијој тачки у Европи. Случајно или не, само неколико дана пошто је ММФ саопштио да ће одобрити кредит, Кијев је кренуо у офанзиву на источне покрајине где проруски демонстранти преузимају зграде и локалну власт.

Постоји сасвим незванична верзија ове необичне приче која објашњава да овај потез ММФ-а има и текако економско упориште. Према тој теорији,  иза целе финансијско-политичке операције стоје неке америчке нафтне компаније које би преко овог кредита овладале украјинским нафтним и гасним цевоводима. Ко буде контролисао украјинску енергетску инфраструктуру имаће пресудну улогу на европске економске токове. Ако је тачна ова верзија, она би се потпуно поклопила са оним што се десило на почетку рата у Ираку, када су Американци прво заштитили и обезбедили несметан извоз ирачке нафте за своје компаније. Остало их није превише тангирало.

Украјина изгледа постаје поприште, не само локалног сукоба „проруса“ и „прозападњака“, него и полигон савремене поделе интересних сфера великих сила. Исток, богат рудама, да припадне Русима, а запад Украјине, са нафтоводима и гасоводима, америчким компанијама.

Ако глобални геостратешки моћници заиста играју ову игру, онда нека се хитно састану, могу опет на Јалти, да се бар договоре и то што пре саопште јадним Украјинцима који су већ почели да гину, за неке, сасвим друге идеале.