Азијски дерби

Већ дуже од шест деценија траје развојна утакмица између Индије и Кине. Бар у Европи, Индија има много више навијача. За многе од њих није реч о подршци омиљеној култури, већ о мечу између два политичка система – демократије и диктатуре.

Да Кина убедљиво води, признају чак и највећи заговорници демократије. Тимоти Гартон Еш је један од јавних интелектуалаца које збуњује како „толико велико сиромаштво, корупција и неједнакост опстају у највећој светској демократији” и који прижељкују да у великој, не само азијској утакмици „слобода надмаши тиранију”.

По скоро свим релевантним економским показатељима, од стопе незапослености до перцепције корупције, килава демократија данас заостаје за полетном диктатуром. Један од ретких изузетака је индустрија забаве. Индија производи мало хлеба и много заразних игара – Боливуд је постао прва глобализована алтернатива западној популарној култури.

Али експлозија боја у „масала филмовима” не може да прикрије размере индијског неуспеха. Исте градове на северу земље посетио сам 1993. године и две деценије касније. У предграђима су никли нови шопинг центри, чини се да свако има мобилни телефон, али главни утисак јесте колико се мало тога променило око безброј картонских насеља.

Посетиоце који очекивања базирају на рекордним стопама раста у претходној деценији, у Индији чека отрежњујуће разочарање и могу да рачунају да ће доживети „шок беде”. „Највећа светска демократија” илуструје колико мало значе високе стопе економског раста уколико нису праћене релативно праведном расподелом друштвеног богатства.

Истовремено, у великом делу Кине сачекаће вас „шок модерности”. Свако ко посети неки од 160 милионских градова с лакоћом ће разумети и фасцинацију Мирјане Марковић и фрустрације заговорника демократије као универзалног модела.

Нажалост, демократија се није „заглавила” само у Индији – 2013. је била осма година за редом током које је ниво политичких слобода у свету опадао према подацима „Фридом хауса”, америчке институције специјализоване за „мерење демократије”.

Лондонски „Економист” истиче да „ван Запада, демократија често напредује да би се потом урушила”, док је „Комунистичка партија Кине разбила монопол који је демократски свет имао на економски напредак”. Утицајни магазин пише и да је ситуација гора него што показује статистика. „Многе номиналне демократије су склизнуле ка аутократији, одржавајући помоћу избора спољну фасаду демократије, без права и институција које су подједнако важне”.

Али, не треба кривити само владаре којима се осладила фотеља. На пример, у Индији су медији слободни – и ту слободу користе да наплаћују вести. Земља данас има неке од најгорих и најтаблоиднијих медија на свету. Главно правило је „ко да више” – „Њујорк тајмс” је однос према уређивању медија у Индији упоредио с маркетиншком стратегијом „скривања реклама” у холивудским филмовима.

Један уредник је недавно од шефа опозиционе посланичке групе тражио 220.000 долара за „позитивно извештавање” током избора – ова пракса, често без било каквог зазора, промовише се као део „иновативне” и „интегрисане” маркетиншке стратегије.

Многе странке саме нуде новац медијима у земљи која има 70.000 новина и 450 телевизијских канала. Чак и када буде покренута истрага, отежава је чињеница да у великом броју случајева партијски званичници новац намењен за „плаћене вести” задрже за себе – једна врста корупције такмичи се с другом.

Нажалост, искварени медији нису једини непријатељ развоја. Династија Нехру–Ганди једна је од бројних политичких породица у којима посланички мандат и страначки положај наслеђује неко од деце, удовица или љубавница.

На пример, Тамил Надуом, 72-милионском савезном државом, од 1991. године влада Џајалалита. Бивша глумица је била љубавница Ем Џи Рамачадрана и у борби за „политичко наследство” поразила је удовицу обожаваног глумца који је житницом југа Индије владао од 1977. године.

Демократски непотизам још ужива снажну подршку сиромашног становништва. Али угледни „Тајмс оф Индија” недавно је објавио да све већи број Индијаца, фрустрираних парализом у одлучивању и циничним популизмом политичара, „тајно завиди доброћудној диктатури која функционише у Кини”.

Додуше, аутор текста под насловом „У потрази за диктатором” подсећа оне који би да „жртвују мало слободе” да нема гаранција да, уместо просвећеног диктатора, какав је у Сингапуру био Ли Куан Ју, Индија неће добити клептократског деспота налик Мугабеу.

Ипак, све већи број аналитичара бави се питањима типа: „Зашто не би изабрали диктатора? Не потпуног диктатора, налик Стаљину или Хитлеру, већ некога с тим тенденцијама ко би деловао под контролом демократског система. „Штавише, чак 89 одсто грађана жели да на маратонским изборима који су почели 7. априла победи „ауторитарни и одлучан премијер”.

Нарендра Моди, главни фаворит, има ауру „демократског диктатора” каквог многи прижељкују – „човека од челика”, „грубијана” који зна шта хоће и не мари много за слободу говора. Али, он је грађанима Гуџарата, савезне државе којом влада већ тринаест година, донео много бољи живот него у другим деловима Индије.

У Модијевом Гуџарату струја је доступна чак и у најзабаченијим селима, док остатак земље није у стању да обезбеди довољно електричне енергије. У паклено врућим градовима многи људи или не купују фрижидере или у њима држе само пиће – снабдевање струјом толико је непоуздано да се храна кува само „за данас”.

„Представља парадокс да у Кини неизабрани лидери воде рачуна да грађанима обезбеде материјалне услове, ствари као што су вода, струја и путеви, како би легитимисали диктатуру. Истовремено у Индији, демократија омогућава сасвим супротно: слободни избори представљају изговор политичкој класи да не мора да обезбеди чак ни основне животне услове масама које је бирају”, написао је Рандип Рамеш, који је седам година био дописник „Гардијана” из Јужне Азије.

Ипак, постоји један важан разлог зашто није могуће предвидети коначан исход надметања два неочекивано постојана система – тропске „демократије с грешком” и конфучијанског „капиталистичког лењинизма”.

Индија је, наиме, неупоредиво отворенија и узроци њених проблема и бројне слабости много су видљивији него у строго контролисаној Кини.

Мало ко очекује промену резултата развојне утакмице у догледној будућности. Штавише, све су бројнији посматрачи који верују да се Индија може примаћи Кини само ако бирачи на развученим парламентарним изборима, који се завршавају 12. маја – одаберу мање демократије.