Мизерна Мизери, надахнута Флоренс

Представа „Мизери” редитеља Петра Поповића,настала према мотивима истоименог романа Стивена Кинга, дуодрамско је дело које трилерски третира теме књижевног стварања, успеха и награда, сујета и односа према сопственом делу, као и неопходности сталних личних преиспитивања. Избор продукције овог текста и није за неку похвалу, зато што су његове теме постављене превише уопштено, нама данас ирелевантно. Сценски текст нема ни комерцијалне ни провокативне потенцијале, није драмски продоран, чак ни забаван (драматург Милош Илић).

Светозар Цветковић, у улози успешног популистичког писца Пола Шелдона, и Аница Добра, у лику Полове обожаватељке, опсесивне медицинске сестра Ени Вилкс, искусни су глумци, те је њихова игра углавном коректна, али не и надахнута. Ово је врста позоришта у којој је квалитет глуме кључан за успех, зато што је највећи део пажње гледалаца усмерен на однос који ликови стварају, а чињеница да њихова игра није супериорнија, виртуознија, други је разлог за тврдњу о млитавости представе (стиче се утисак да су глумци немотивисани, усиљени, у спутавајућем грчу). Треће, редитељски стил интерпретације текста је ограничен, једнодимензионалан, утемељен је у реализму, са благим фарсичним исклизнућима. Ту нема метафоричности, ни финијег додавања зачина апсурда, што би овде било сасвим природно, а што би, на пример, учинило радњу слојевитијом, значајнијом.

На супротној страни, представа „Славна Флоренс”, настала према тексту савременог енглеског писца Питера Квилтера, у режији Ђурђе Тешић, случај је питког, суптилног и успешног комерцијалног комичног позоришта. Протагонисткиња је Флоренс Фостер Џенкинс, америчка оперска певачица која је живела у првој половини двадесетог века, и била позната по болном одсуству талента, и истовременој одлучности да га непрестано показује. Имајући у виду истину да не постоји лош публицитет, она је стекла огромну популарност и бројне обожаваоце, на темељима своје заразне упорности, одлучног одбијања да буде сломљена на путу остварења својих снова, упркос безбројним искушењима. Радња Квилтерове комедије се дешава 1944. године, у јеку рата и у последњој години Флоренсиног живота. Њен специфичан живот и рад су приказани кроз четири сцене, ситуације које имају сјајне комичке потенцијале због несклада жеља и могућности протагонисткиње, као и због рецепције њене публике, врло необичне мотивације.

Горица Поповић игра ексцентричну крешталицу Флоренс са природношћу, лежерношћу и одлучношћу, импресивно обликујући лик жене којој је грозно јавно певање смисао постојања. Иван Михаиловић ствара лик Козма Мек Муна, пијанисте који прати Флоренс на њеним наступима, једног феминизираног типа, врло енглеског, резервисаног, увоштеног. Током радње представе, он доживљава трансформацију од циничног коментатора Флоренсиног разарајућег гласа до њеног љубазног заштитника. Он такође наступа у улози наратора радње, дајући игри епске димензије. Тамара Драгичевић спретно представља три различита лика, обојена карикатуралном крутошћу. У првој сцени игра брбљиву Флоренсину служавку Марију која тороче на шпанском, у другој такође пренападну, извештачено кокетну Флоренсину пријатељицу Дороти, а у трећој стерилну и иритантну штреберку госпођу Вериндер Геђ, која по сваку цену жели да заустави Флоренсино дисхармонично певање.

Изглед сценског простора је преливен иронијом, кичасто је уоквирен црвеним завесама и лампицама у облику срца (сценограф Зорана Петров). Костими су сагласно кичасти, посебно у случају Флоренс, што наглашава утисак о њеној укупној незграпности, као и комичка значења (костимограф Горица Поповић).

„Славна Флоренс” Питера Квилтера у режији Ђурђе Тешић је представа коју ће публика волети, због необавезујуће, елегантне комике која је основни смисао њеног постојања. То је потпуно прихватљиво, не мора сваки облик театра да буде друштвено ангажован, политички убојит. Вешто написан текст, надахнута глума и одмерена комика радње, карактеристике су које убедљиво правдају ову продукцију, што се нажалост не може рећи за случај „Мизери”.