Бродови усидрени у витринама

Змајево – Још као десетогодишњака, док је маштао да постане морепловац, Игора Витјука је привлачило бродомоделарство и, мада је од тада прошло скоро пет деценија, остао је посвећен том хобију. И данас љубоморно чува и с поносом показује своје прве три минијатурне макете једрењака, а у међувремену је направио више од сто модела старих пловила, па га пријатељи у шали називају највећим „бродовласником” на свету.

С делом своје флоте редовно се, и то врло запажено, појављује на многим домаћим и међународним изложбама, па је тако стекао и ласкаво признање једног од најбољих бродомоделара у земљи. Круна Витјуковог успеха свакако је учешће на светској изложби „Експо” у Севиљи у Шпанији, где се представио колекцијом од шест модела једрењака и галија, у којој су се нашле и мини реплике три брода из флоте Кристифора Колумба – „Санта Марија”, „Пинта” и „Ниња”. Будући да је врло умешан и у дизајнерским пословима, стекао је и статус члана Удружења примењених уметника Војводине.

– Пошто сам одрастао покрај Дунава у Новом Саду, од најранијег детињства дружио сам се с бродарима, возио се чамцима и лађама, „гутао” разну литературу о наутици и историји поморства, па ме је и то подстицало да се стално усавршавам у градњи макета разних бродова. Да бих склопио један модел, потребно ми је од 250 до 1.000 сати стрпљивог рада, јер се сваки од њих састоји од неколико стотина делова. Користим, што се каже, ’зубарски алат’, од пинцета, клешта, игала, скалпела, разних ножева, па до изузетно танких бургија – објашњава овај ентузијаста, који врло ретко примењује готове нацрте, већ углавном ради слободне конструкције, што се у овом послу веома цени, пошто је сваки модел уникатна творевина.

А да би се сићушни макетарски делови најпре обликовали, па потом лепили, фарбали и лакирали, да би се склопиле минијатурне реплике некадашњих галија и једрењака, потребно је неограничено стрпљење, много маштовитости, воље и упорности, што овом „бродоградитељу” никада није недостајало.

– Велику прецизност и вештину захтева и градња макетица у стакленим боцама. Модел најпре треба склопити на радном столу, а потом га посебном техником, уз помоћ бакарних жица, игала и пинцета, кроз грлић флаше сместити у њену унутрашњост. И то је врло интересантан, али и напоран део бродомоделарства – каже овај заљубљеник у бродове, који за своје рукотворине користи све врсте материјала: пуно дрво, картон, фурнир, платно, гипс, конце и канапе, разна лепила, боје, све осим пластике и гвожђа.

Занимљиво је да је Игор Витјук, након четири и по деценије проведене у Новом Саду, где је радни век окончао као наставник практичне наставе у једној средњој школи, пре петнаестак година одлучио да стресни живот у градској вреви и врелини асфалта замени сеоским спокојем и тишином, па се са супругом преселио у Змајево код Врбаса. Купили су стару приземљушу у сокаку на ободу села, реновирали је и опремили, с много укуса, у идиличном бачком амбијенту. Ту су нашли мир, а Игор додатно задовољство да се више него што је то могао у стану у једној од новосадских вишеспратница посвети свом хобију и опуштајућим домаћинским пословима. У готово свакој од просторија „усидрено” је по неколико старих лађа овог „панонског бродовласника”, а десетине његових модела красе и домове широм Србије, Европе и Америке.