Изложба о настанку „Албертине”

Специјално за Политику

Беч – Истог дана када су САД објавиле своју Декларацију независности (4. Јул 1776) посејано је семе за најбогатију колекцију цртежа и дрвореза старих мајстора на свету – „Албертине” – чије су темеље, током свог боравка у Венецији, положили војвода од Сакс-Тешена Алберт Казимир (1738–1822) и Марија Кристина Хабзбург, ћерка царице Марије Терезије.

Изложбом „Од Дирера до Наполеона” „Албертина”, са четири стотине експоната, зарања у сопствену прошлост, откривајући околности под којима је настајало њено благо. Међу стотинак ремек-дела Рафаела, Микеланђела, Да Винчија, Бројгела, Рубенса, Рембранта, Хијеронима Боша, Ван Дајка, Голцијуса, налази се и Диреров „Зец” (1502), који је од 2005. први пут поново доступан јавности. Најпознатији глодар у историји уметности се на изложби налази у друштву најважнијих дела његовог ствараоца: „Крила”, „Слике великог растиња” (1503) и „Руку које се моле” (1509).

Према немачком песнику Јоакиму Камераријусу, аутору предговора за латинско издање Дирерове „Теорије пропорција” (1532), Ђовани Белини је својевремено од Алберта Дирера затражио да му покаже „специјалне четкице” којима слика власи косе, хвалећи његову запањујућу верност реалности. Дирер је Белинију показао оруђе којим је свакодневно сликао, а овај му је, сумњајући да га немачки сликар вуче за нос, затражио да на лицу места нешто наслика. Зграбивши прву четкицу која му је била при руци, Дирер је на платну измађијао дугу, таласасту женску косу, оставивши Белинија у шоку.

Популарност уметности Дирера је за његова живота, због неприступачности дела јавности, била ограничена на племићке и колекционарске кругове. После сликареве смрти 1528. његови наследници су распродали највредније радове немачком колекционару Вилибалду Имхофу, чија је породица 1580, под претњом финансијске пропасти, Дирерова дела понудила цару Рудолфу II. Њиховим потоњим преласком у надлежност Царске дворске библиотеке у Бечу (1783), покренута је утицајна колекција немачких цртежа и дрвореза 15. и 16. века, чак и у данашње време најређе систематски сакупљаних уметничких дела, која су постала главни адут „Албертине”.

Кустос Царске дворске библиотеке Адам фон Барч је, по налогу цара Франца II, Алберту Казимиру јула 1796. поклонио 500 цртежа – Рафаела, Рубенса, Гверчина, Рембранта и Дирера у замену за гравуре донете из Брисела. Претпоставља се да је цар желео да компензује губитке Алберту, не само материјалне већ и статусне природе, претрпљене при бекству из Белгије, у којој је Марија Кристина, од 1781. до избијања француске револуције, управљала Аустријском Низоземском. Нажалост је значајан део библиотеке у којој се налазило 25.000 томова, при бекству, нестао у бродолому пред обалом Дрездена. Оно што је сачувано није ништа мање сензационално – Дидроова Енциклопедија наука изложена је у „Албертини” уз филозофске списе Едмунда Берка и вишетомну научну студију Жан-Жака Русоа  – „Критичку анализу и побијање различитих савремених списа против религије...”.

Фундус „Албертине” почива на петодеценијском систематском сакупљању драгоцености брачног пара који се налазио у милости Марије Терезије. Не само што је Марији Кристини допустила да се из љубави уда за војводу Алберта Казимира, што је преседан своје врсте, него је регенткиња својој омиљеној кћерки давала неограничену финансијску помоћ и право да задржи титулу надвојвоткиње. Потписивање брачног уговора које је младенцима донело (у данашњу валуту прерачунато) шездесет и три милиона евра, дало им је и слободу да себи приуште шта су хтели.

Током петнаест година (1765–1780) на месту губернатора Мађарске, Алберт Казимир је наручивао дрворезе из Париза, истовремено сакупљајући старо оружје и оклопе, али то је и период током кога је купио 294 уља на платну великих мајстора, међу којима Бројгелов „Успон на Калварију” (1564) и Тицијанову „Данају” (1554). Изложба у „Албертини” је тематски подељена према приватним променама у животу супружника.

Иако је репутација „Албертине” заснована на њеној колекцији радова старих мајстора, мало је позната чињеница да је Алберт подржавао уметнике свог доба. – при инвентару 1889, трећину свих цртежа су чинили радови (тада) савремених уметника – Швајцарца Јохана Физлија (1741–1825), Фридриха Реберга (1758–1835), Ј.Ф. Матеја, Каспара Давида Фридриха...

Изложба траје до 29. јуна.

Марина Рихтер