Izložba o nastanku „Albertine”

Specijalno za Politiku

Beč – Istog dana kada su SAD objavile svoju Deklaraciju nezavisnosti (4. Jul 1776) posejano je seme za najbogatiju kolekciju crteža i drvoreza starih majstora na svetu – „Albertine” – čije su temelje, tokom svog boravka u Veneciji, položili vojvoda od Saks-Tešena Albert Kazimir (1738–1822) i Marija Kristina Habzburg, ćerka carice Marije Terezije.

Izložbom „Od Direra do Napoleona” „Albertina”, sa četiri stotine eksponata, zaranja u sopstvenu prošlost, otkrivajući okolnosti pod kojima je nastajalo njeno blago. Među stotinak remek-dela Rafaela, Mikelanđela, Da Vinčija, Brojgela, Rubensa, Rembranta, Hijeronima Boša, Van Dajka, Golcijusa, nalazi se i Direrov „Zec” (1502), koji je od 2005. prvi put ponovo dostupan javnosti. Najpoznatiji glodar u istoriji umetnosti se na izložbi nalazi u društvu najvažnijih dela njegovog stvaraoca: „Krila”, „Slike velikog rastinja” (1503) i „Ruku koje se mole” (1509).

Prema nemačkom pesniku Joakimu Kamerarijusu, autoru predgovora za latinsko izdanje Direrove „Teorije proporcija” (1532), Đovani Belini je svojevremeno od Alberta Direra zatražio da mu pokaže „specijalne četkice” kojima slika vlasi kose, hvaleći njegovu zapanjujuću vernost realnosti. Direr je Beliniju pokazao oruđe kojim je svakodnevno slikao, a ovaj mu je, sumnjajući da ga nemački slikar vuče za nos, zatražio da na licu mesta nešto naslika. Zgrabivši prvu četkicu koja mu je bila pri ruci, Direr je na platnu izmađijao dugu, talasastu žensku kosu, ostavivši Belinija u šoku.

Popularnost umetnosti Direra je za njegova života, zbog nepristupačnosti dela javnosti, bila ograničena na plemićke i kolekcionarske krugove. Posle slikareve smrti 1528. njegovi naslednici su rasprodali najvrednije radove nemačkom kolekcionaru Vilibaldu Imhofu, čija je porodica 1580, pod pretnjom finansijske propasti, Direrova dela ponudila caru Rudolfu II. Njihovim potonjim prelaskom u nadležnost Carske dvorske biblioteke u Beču (1783), pokrenuta je uticajna kolekcija nemačkih crteža i drvoreza 15. i 16. veka, čak i u današnje vreme najređe sistematski sakupljanih umetničkih dela, koja su postala glavni adut „Albertine”.

Kustos Carske dvorske biblioteke Adam fon Barč je, po nalogu cara Franca II, Albertu Kazimiru jula 1796. poklonio 500 crteža – Rafaela, Rubensa, Gverčina, Rembranta i Direra u zamenu za gravure donete iz Brisela. Pretpostavlja se da je car želeo da kompenzuje gubitke Albertu, ne samo materijalne već i statusne prirode, pretrpljene pri bekstvu iz Belgije, u kojoj je Marija Kristina, od 1781. do izbijanja francuske revolucije, upravljala Austrijskom Nizozemskom. Nažalost je značajan deo biblioteke u kojoj se nalazilo 25.000 tomova, pri bekstvu, nestao u brodolomu pred obalom Drezdena. Ono što je sačuvano nije ništa manje senzacionalno – Didroova Enciklopedija nauka izložena je u „Albertini” uz filozofske spise Edmunda Berka i višetomnu naučnu studiju Žan-Žaka Rusoa  – „Kritičku analizu i pobijanje različitih savremenih spisa protiv religije...”.

Fundus „Albertine” počiva na petodecenijskom sistematskom sakupljanju dragocenosti bračnog para koji se nalazio u milosti Marije Terezije. Ne samo što je Mariji Kristini dopustila da se iz ljubavi uda za vojvodu Alberta Kazimira, što je presedan svoje vrste, nego je regentkinja svojoj omiljenoj kćerki davala neograničenu finansijsku pomoć i pravo da zadrži titulu nadvojvotkinje. Potpisivanje bračnog ugovora koje je mladencima donelo (u današnju valutu preračunato) šezdeset i tri miliona evra, dalo im je i slobodu da sebi priušte šta su hteli.

Tokom petnaest godina (1765–1780) na mestu gubernatora Mađarske, Albert Kazimir je naručivao drvoreze iz Pariza, istovremeno sakupljajući staro oružje i oklope, ali to je i period tokom koga je kupio 294 ulja na platnu velikih majstora, među kojima Brojgelov „Uspon na Kalvariju” (1564) i Ticijanovu „Danaju” (1554). Izložba u „Albertini” je tematski podeljena prema privatnim promenama u životu supružnika.

Iako je reputacija „Albertine” zasnovana na njenoj kolekciji radova starih majstora, malo je poznata činjenica da je Albert podržavao umetnike svog doba. – pri inventaru 1889, trećinu svih crteža su činili radovi (tada) savremenih umetnika – Švajcarca Johana Fizlija (1741–1825), Fridriha Reberga (1758–1835), J.F. Mateja, Kaspara Davida Fridriha...

Izložba traje do 29. juna.

Marina Rihter