Доктори без заштите

Убиство краљевачког хирурга Слободана Лукића поново је покренуло свима знану причу о статусу службеног лица за одређена занимања. Кад год се деси напад на лекара, возача градског превоза или наставника – еснафска удружења траже да се свима који се баве овим професијама додели статус службеног лица. Верују да ће на тај начин онај ко почини кривично дело добити већу казну и да ће тиме бити смањен број напада на запослене у поменутим струкама.

Да ли се овај проблем заиста може решити статусом службеног лица? Стручњаци тврде да еснафска удружења куцају на „отворена врата”, јер је по закону иста казна предвиђена за убицу службеног лица и убицу особе која обавља послове од јавног значаја – што значи лекара, професора, возача, па и оне чија су занимања од значаја за јавно информисање.

У просвети, здравству и јавном превозу ради више од 150.000 људи и тешко је поверовати да би сви они били безбеднији ако би постали службена лица. После лекара, возача и просветара „службено лице” тражиће да буду и таксисти, продавци, апотекари, комуналци... Ако се свима удовољи, статус службеног лица имаће готово сваки трећи запослени у Србији.

Очигледно да се проблем не може решити посебним статусом, већ брзим деловањем свих надлежних, али и превенцијом. Према Кривичном законику, особама које се терете за тешко убиство следи казна од најмање десет до 40 година затвора. Можда се баш у овој прописаној казни крије одговор: ригорозније пресуде могу утицати да се број злочина и на службена, али и на лица која то нису – смањи.

Тужно је, међутим, што се одговорни сете да штите запослене тек када се деси напад на њих или злочин попут овог у Краљеву, када је током викенда пацијент убио хирурга, јер је био уверен да га је погрешно лечио. Много више надлежни би морали да ураде на заштити професије која је некада била светиња. Данас, међутим, готово свако помињање лекара повезује се са корупцијом, тражењем „веза” за неопходан преглед, операцију, порођај, снимање скенером или магнетном резонанцом...

Томе су, нажалост, допринели и сами лекари. Желимо да верујемо да је тих „лоших” заиста „шачица”, како су увек говорили представници струковних удружења и бивши министри здравља, али баш због тога није јасно зашто она велика већина ћути и дозвољава да веома важна професија у друштву губи углед.

И убиство хирурга у Краљеву покренуло је праву лавину гласина, а баш то је оно против чега морају да се боре еснафи. Враћање угледа професији, више реда у здравству али и другим областима, већа брига о радницима и о онима због којих су се и одлучили за одређена занимања, требало би да буду решење за сузбијање напада на запослене.