Заборављене слике стварности

Дугометражним документарним, биографским црно-белим филмом „Мој занат” Младена Матичевића о Арсену Дедићу, највећој живој легенди југословенског и хрватског кантауторства, почео је из године у годину све угледнији Фестивал дугометражног документарног филма Белдокс.

Већ данас на програму, у оквиру целине „Косово и Метохија” у фокусу, биће приказан један од документараца који не треба пропустити – „Позориште из кутије за ципеле” Предрага Радоњића.

Узбудљиви документ о прогнаној Српској драми Народног позоришта у Приштини са којим аутор отвара и питања: како изгледа рад позоришта које се прогони из града у град подељен барикадама, каква је улога уметничког чина у етнички подељеном друштву, какве су културне потребе изолованих људи којима су ускраћена основна људска права. О овом изврсном филму писано је недавно на страницама „Политике”, а његова премијера на Белдоксу је вечерас у 20 сати у новој сали Југословенске кинотеке у Узун Мирковој улици.

Међу филмовима који нису за пропуштање је и импозантни три-Д документаристички омнибус филм „Катедрале културе”, чији је иницијатор и један од аутора легендарни Вим Вендерс. Филм се од синоћ па све до краја фестивала 14. маја, приказује у термину од 20 часова у новоотвореном биоскопу Синеплекс у Тржном центру „Ушће”, јер он има све пожељне услове за прави доживљај овог несвакидашњег филма.

Основна идеја иницијатора овог пројекта садржана је у питању – када би зграде могле да говоре, шта би рекле о нама? Та идеја се разрађује кроз посебне филмске целине чију режију, осим Вима Вендерса, потписују и Роберт Редфорд, Микаел Главогер, Карим Ањуз, Маргарет Олин и Мајкл Медсен.

У тродимензионалном филму шест прича о душама Микаел Главогер, Карим Ањуз, Маргарет Олин и Мајкл Медсен.

У тродимензионалном филму шест прича о душама архитектонских ремек-дела попут здања: Берлинске филхармоније, Народне библиотеке Русије, затвора Халден (важи за најхуманији на свету), Салк института, Опере у Ослу и Центра Жорж Помпиду, говоре много тога о величанствености дизајна и архитектонских визија, значају у заједничком културолошком, цивилизацијском и историјском наслеђу, али и о њиховим творцима и људима који их посећују.

Вим Вендерс је недавно на 64. Берлиналу изјавио да сва приказана здања на неки начин показују и особине живих, свесних бића и да јасно сведоче о тренутку у коме су креирана. Као аутор филма о Берлинској филхармонији и њеној узбудљивој концертној дворани чији је творац немачки архитекта Ханс Шарон, Вендерс открива праву историјску иронију.

Архитекта-модерниста Шарон својевремено је као „дегенерик” био смењен од стране нациста, а главни диригент филхармоније, генијални Херберт фон Карајан, бивши је члан нацистичког покрета. Ипак, захваљујући Карајану Шароновом решењу Берлинске филхармоније данас се свет диви...

Премијеру на Белдоксу 13. маја у „Сава центру” имаће дугометражни документарни филм „Инерција прошлости” београдског продуцента, а сада и редитеља Дејана Вражалића. Руководећи се оном чувеном да народи који не знају своју прошлост, немају ни своју будућност, Вражалић из више углова осветљава догађаје од 27. марта 1941. године.

О томе колико данашњи становници Београда и Новог Сада знају о једном од кључних датума наше недавне прошлости, сведоче уводне сцене поражавајућих резултата анкете, коју је аутор спровео снимајући своје незналачке саговорнике у улици 27. марта и Кнез Михаиловој и у центру Новог Сада.

Пошавши управо од – масовног непознавања сопствене историје, несхватања значаја сопствене снажне антифашистичке прошлости док се други народи у Европи данас упињу да је измисле, затим уводећи једног по једног велики број саговорника од ауторитета и стручности и користећи архивске филмске материјале и оригиналне фотографије, Вражалић доста успешно заокружује тему.

Филм „Инерција прошлости” износи обиље чињеница. Баца и доста светла на митске карактеристике овог датума о којем се у уџбеницима историје деценијама писало уз коришћење података послератне комунистичке власти, која је често прескакале чињенице о војном пучу који је тог дана извела група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем.

На улицама Београда носиле су се пароле: „Боље рат него пакт”; „Боље гроб него роб”, али и краљеве слике уз клицање Великој Британији и Русији... Вражалићев филм је квалитетно продукцијски упакован, изврсно снимљен, занимљив и користан.