Демократски рат до уништења

„Ратно стање” које је завладало у Демократској странци после губитка власти, заоштрено је када је Борис Тадић усред предизборне кампање одлучио да оде и са групом следбеника окупљених у Новој демократској странци учествује у изборној трци. Изборни дебакл и једних и других разбуктао је међусобни рат који ће сматрају аналитичари, резултирати потпуним уништењем обе странке и губитком и то мало парламентарне опозиције коју имамо.

Рат ниског интензитета започео је у изборној ноћи 2012. године, када је Борис Тадић изгубио председничке изборе, а Драган Ђилас на београдским остварио одличан резултат, који му је омогућио да остане градоначелник. Кад је Тадићу измакло и место премијера, брзо је од неприкосновеног лидера стигао до губитника који мора да оде да би ДС водио победник Ђилас. Тадић је, ипак, решио да се бори, па се онда договорио са Ђиласом. Настало је примирје све док Ђилас није смењен са места градоначелника. И он је постао губитник, па је Тадић проценио да је идеалан тренутак за одсудни напад. Напао је и изгубио. Није се, међутим, предао, па је ДС-у задао жесток ударац одлуком да напусти странку и да на изборима наступи под фирмом Нова демократска странка.

Тадић је осам година био све и свја и у ДС-у и у држави, али је тек уочи мартовских избора „прогледао” и открио какви су то људи у његовој странци седели. Тад је схватио и ко је Драган Ђилас, онај исти кога је он звао у ДС и који је, због њега, ту дошао. Сваког дана док је трајала кампања, Тадићу се отварали видици, да не кажемо, сазнавао је све нове и нове страшне афере у којима су учествовали људи који су били на високим позицијама захваљујући њему.

Мада је очекивао и то јавно говорио, двоцифрен изборни резултат, Тадић је једва и само захваљујући Ненаду Чанку и ЛСВ-у, успео да на једвите јаде прескочи цензус и уђе у Скупштину Србије. Изборни дебакл му је, изгледа, додатно отворио очи, па у јеку борбе Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића, за председника ДС-а, указује на њихове сумњиве послове.

На Ђиласову изјаву да је ДС у време Тадића потрошио више пара на изборима него што је имала и направила дуг од пет милиона евра, те да је Тадић отишао оставивши странку у дуговима, уследила је Тадићева рафална паљба по дојучерашњим страначким колегама.

Тадић је, између осталог, казао да је Душан Елезовић водио финансије, па би „Пајтић, Ђилас и Елезовић сва питања везана за дугове требало међусобом да расправе.” Он је још тражио да се утврди истина о Развојној банци Војводине, која је „искључиви пројекат Бојана Пајтића” и затражио да се, коначно, провери пословање фирми Драгана Ђиласа.

Четири године је Борис Тадић био апсолутно све и одлучивао о свему, ништа од овога што данас говори није знао? Има ли икога ко ће у то поверовати? Наравно да нема. Нарочито када има оних који ће се лако сетити Тадићевог обелодањивања афере „Бодрум” усред изборне кампање 2003. године и обећања да ће утврдити ко је организовао крађу гласова у Скупштини Србије приликом избора гувернера НБС, када је Неда Арнерић „гласала” из Турске. Никада, наравно, није било епилога ове приче, јер је Тадић, иако то неће признати, сасвим сигурно одлично знао ко је то организовао, али му је тај требао, па је човек напредовао у страначкој хијерархији уместо да одговара за скандалозно гласање. Уместо правог кривца, пронађен је „алтернативни” у лику Алена Селимовића за сасвим друго гласање.

Колико ће још демократе и новодемократе ратовати и какво ће све „оружје” бити употребљено, нико не може да предвиди, али аналитичари предвиђају да ће, на крају рата, обе странке бити уништене.

Драгомир Анђелковић каже да се њему чини да је Борис Тадић очекивао да ће ући у власт и додаје: „Он је мислио да је неки фактор, па је имао захтеве непримерене својој снази и остао изван власти. Сада се понаша потпуно контрапродуктивно на дуге стазе за своју странку, али се овако квалификује за улазак у реконструисану владу Војводине. Сад ради све само да се додвори ономе ко има праву власт да би га узео за партнера у Војводини.” Анђелковић о понашању Драгана Ђиласа каже: „Ђилас спасава нешто за себе лично, да би се ДС спасао, мора да се тражи неки нови лидер, јер Ђилас ради исто оно што је радио Тадић – ставља себе изнад партијске организације.”

Ђорђе Вукадиновић из Нове српске политичке мисли каже да су фракције и интересне групе у ДС-у постојале и док је био на власти, а када је „власт изгубљена, онда смо добили ово што смо добили, јер идеје и идеологије одавно нема”. Вукадиновић каже да је узрок распадања ДС-а недостатак идеје и идеологије, а други разлог је „активно учешће СНС-а, односно Александра Вучића, који од 2012. године периодично подржава једну, другу или трећу страну, желећи тако не само да ослаби, него и да уништи главног политичког ривала”. Вукадиновић каже да од овог „демократског рата” може да профитира само СНС и додаје: „Питање је, међутим, да ли је у интересу власти на дугорочном плану да потпуно уништи опозицију. Нико не може да профитира од овога, а свакако нико из ДС-а и НДС-а. Власт највише воли још од деведесетих, па двехиљадитих, да кадрује по опозицији и то са, сада се показује све очигледније, последицом нестанка опозиције. Кад нестане опозиција, онда ће, искуство сведочи, почети да се прави опозиција унутар власти.”