И Београд је изабрано место

Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета у Београду објавио је књигу Јелене Ердељан (1965) под насловом: „Изабрана места” (Конструисање нових Јерусалима код православних Словена). Јелена Ердељан је доцент на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Ово је књига, каже ауторка, о прошлости и из прошлости. Као свака повест о прошлости и она је, заправо, прича о темељима – један од могућих начина сагледавања темељних идеја на којима је био саздан свет средњовековног човека.

Јерусалим означавате као центар света, као почетак и крај свега. Зашто?

Књига „Изабрана места” настала је не само као резултат вишегодишњих истраживања једног сасвим посебног феномена у све три монотеистичке религије, већ и дубоке личне везаности за једно сасвим посебно, јединствено место које културa, чији смо баштиници, доживљава као своје исходиште, али и коначно уточиште. Моја пажња у оквиру тих истраживања била је, између осталог, усмерена на схватања у хришћанској култури, преузета из јеврејске и даље у складу са хришћанским учењем развијана, која Јерусалим одређују и на основу којих се он доживљава као место мистички поистовећено са стварањем, али и са крајем века и крајем света. По учењу Цркве, дефинисаном још у 4. веку у доба Светог Кирила Јерусалимског, то је место где су се одиграли сви кључни догађаји у историји спасења као и место очекиваног другог доласка Христовог.

У средњовековној хришћанској култури Јерусалим представља идеал сједињавања земље и неба. Колико смо ми данас свесни значаја Јерусалима?

Одговор на ово питање није једноставно дати. Тешко је данас, у доба глобалне комуникације, двадесетчетворочасовног информисања, интернета, не бити свестан значаја Јерусалима. О њему се данас, додуше, у медијима најчешће мисли и расправља у склопу савремене политичке ситуације на Блиском истоку. И у средњем веку Јерусалим је, свакако, био тема политички и стратешки важна, али је то у идеолошкој димензији заснивано и на симболичком, алегоријском, тумачењу овог изабраног места као слике раја на земљи, места у чијем је срцу, као у новом Едену, дрво живота, поистовећивано са Часним крстом, на којем је Христос пострадао ради спасења људског рода и искупљења прародитељског греха Адама и Еве.

Име Јерусалим значи – Господ је ту. Јерусалим је, дакле, богомизабран град?

О таквом значењу имена Јерусалима говори, између осталог, и један стих Књиге пророка Језекиља, али, пре свега, сви догађаји вођени божанском промисли везани за Скинију, Ковчег завета и коначно подизање у Јерусалиму Соломоновог храма као потврде трајне везе између Бога и Израиља.

У којој мери су сачувани писани извори који то потврђују?

О Јерусалиму, као богомизабраном граду, говори се на више места у Старом и Новом завету. За средњовековног човека, међутим, најуверљивија потврда таквог изабраног статуса овог места јесу сва чуда која је Господ ту учинио. Највеће међу њима је чудо васкрсења које прослављамо на Ускрс.

Шта Јерусалим чини Јерусалимом?

Све што га чини изабраним местом. Још се у јеврејској рабинској књижевности говори да је „од десет мера лепота које су свету дате” – Јерусалим узео девет, да човек који никад није видео Јерусалим у свом сјају, никад није видео леп град у свом животу. Ту се даље развија и концепт географске централности Јерусалима, утемељен на речима пророка Исаије и Језекиља, у безбројним варијацијама, концепт Јерусалима као истинског средишта света. Једна од најлепших метафора поистовећује Јерусалим са зеницом ока света, где је океан беоњача, а земља дужица, док је Храм она слика која се у зеници огледа.

У каквом је односу Цариград према Јерусалиму?

Од самих почетака Цариград је осмишљен, грађен и опреман тако да буде не само нова царска престоница, већ и позорница за извођење литургијских радњи а, током векова, и све сложенијег хришћанског царског ритуала. Царски град на Босфору је архетип хришћанске престонице као новог Јерусалима, сакралног центра створеног као резултат идеје преносивости светости по промисли Божјој. Преношење и увођење светости, божанског присуства у једном одређеном (урбаном) простору, реализовано је,пре свега, путем преношења светих реликвија – у Цариграду почевши од најсветије реликвије Часног крста, већ у време Константина Великог, до суме свих најважнијих светиња хришћанског света, што је остварено у време владавине династије Комнина, током XII века.

Које све центре називате новим Јерусалимом?

У средњовековној цивилизацији, нарочито у зрелом и позном средњем веку, нових Јерусалима било је више. То су они центри који јерусалимским средствима, већином преузетим или сачињеним на подобије историјске праксе остварене у Цариграду као новом Јерусалиму, стварају, конструишу сопствени идентитет изабраних места, центара који играју значајну улогу у остваривању хода овоземаљске историје ка њеном заокруживању, ка доласку будућег времена које наступа са Христовим другим доласком. Они себе литургијски али, веома значајно, и свим средствима визуелне културе обликују као слику неба на земљи. У томе учествује све оно што ми данас називамо архитектуром, сликарством, скулптуром, иконописом, као средства која у међусобном садејству са богослужењем, мистичним ефектима свећа и кандила и мирисом тамјана у сакралним просторима цркава, али и укупном освећеном урбаном простору градова чине сцену на којој се ефемерни просторни спектакли организују због и око светиња, чудотворних икона, реликвија и моштију, а светитељи делују као живе иконе.

Такви нови Јерусалими, саздани на принципима установљеним и развијаним у Цариграду, биле су престонице попут Париза, Венеције, Арте, Трнова, Београда и, наравно, Москве, у којој је остварен најсложенији и најсвеобухватнији програм те врсте у средњем веку.